Nenad Stipanić

HODOČASNICI

Večeras je hodočašće u Mariju Bistricu. Upravo smo prošli Sesvete i sada se vozimo kroz guste crne šume. Noć je ovdje nepromijenjena tisućama godina, civilizacija je samo uski trak asfalta.

Nakon svojih pola sata tišine stigli smo u Mariju bistricu, vozimo se do prve birtije. Na hodočašću će večeras biti na tisuće ljudi i osjećam lagano podrhtavanje u želucu. Iz iskustva znam koliko su opasni takvi narodni skupovi.

Hodamo preko prepune terase, sa stolova se puši janjetina, sastav od tri glazbenika na improviziranoj bini praši po kontrabasu i tamburama - "Otvor ženo kapiju, man se očenaša, eto mene i mojih pajdaša!"

U lokalu je pakleno vruće, skupina vojnika stoji u uglu, odmjeravaju nas prezirno, čujem komentare iza leđa - Što su ovo neki izbacivači?! - netko govori - Da ih izbacimo pa da vidimo! - mnoštvo se smije. Ne obaziremo se, zaustavljamo se na šanku. - Tri pive. - Konobarica zajapurena od debljine i vrućine gura nam tri Ožujske. Ja i Štef smo partneri, držimo pod zaštitom desetak lokala u regiji. Moj je prasak u bradu naširoko poznat. No njega se boje još više, ubojice se u ovom poslu cijene više od štemera. Onako visok i suh djeluje isposnički, no tko mu izbliza pogleda u oči, zaobilazi ga u širokom luku. A Lula je s nama tek tako, kao privjesak za ključeve, da se imamo s kim zajebavati. Uzimamo svaki svoju pivu, Lula poseže za svojom, ali mu je Štef otima, kaže tako da ljudi oko nas čuju: Ti moraš napravit dvadeset sklekova ako ćeš je dobit. - Ljudi se smiju, Lula se crveni i uvrijeđeno govori - Ja mogu napravit i pedeset sklekova, ali mogu i razbit pedeset seronja ako treba! - Sad se svi smiju još više, jer Lula izgleda kao ulična svjetiljka na koju se popišao pas. Na kraju dobiva pivu i odmah zove drugu, on večeras sve časti, ima para, otac mu je bogat, a biti s razbijačima u društvu, njemu je čast. Pijemo neko vrijeme i razgovaramo kako je večeras sveta noć i kako većina te pijane rulje samo loče i tamani janjetinu, a da se nisu ni prekrižili pred križem na brijegu. Mi napuštamo kafić i vozimo se do livade ispred crkve da se prvo prekrižimo ispred kipa Majke Božje crne (navodno je kip preživio požar, ali je ostao crn pa otuda naziv).

Na livadi su deseci štandova, peku se ćevapi i kotlovina, vrte janjci, opća je gungula. Grupa ljudi pijanih ko majke pjevaju: "Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana..." Malo dalje dograbile se dvije skupine iz okolnih sela, čuje se škljocanje noževa skakavaca. Nas tri maznemo svaki po jednu pivu i, odlučni da večeras moramo biti dobri i ponizni radi spasa naših duša, izbjegavamo provokatorske poglede i idemo na vrh brda do križa. Gore, naravno, nema nikoga, dolje nekoliko tisuća pijanih ljudi jede, pjeva, tuče se, a pored križa, pećine i Isusova tijela, osim par bakica nikoga. - Eto ti vjernika. - govori Štef. - Dragi će im Bog to zapamtiti. - pravi blaženu facu poput sveca. Zatim se križa i ide napraviti krug oko križa i tijela Isusovog, a na kraju ubacuje dvjesto kuna u škrabicu i na izlasku mi kaže: Za Boga ne treba škrtarit. - Ja i Lula se isto križamo, radimo krug oko križa i diramo brončano Isusovo tijelo dotaknuto stotinama tisuća ruku. I ja doista osjećam nešto. Neku toplu vibraciju i u mislima se obraćam Majki Božjoj. Kažem joj: Znaš, nisam savršen, tresnem kad moram, ali ne ubijam, ne silujem i ne kradem, a i ono što uzmem, uzmem onima koji imaju. Povremeno ne vjerujem u tebe. Varam ženu i lažem prijatelje, ali ako me ti možeš učinit boljim, molim te učini to, ja više od ovoga ne mogu. - Ubacujem svega par kuna u škrabicu, svjestan da lova ne ide nekom rajskom poštom Bogu već ionako prebogatoj crkvi. Lula slijedi Štefa s dvjesto kuna. Što li je u njegovoj blesavoj glavi? Tri razreda osnovne i ćaća s milijun Eura. Spuštamo se do štandova. Ona opaka skupina s "Jure i Bobana" prešla je na "Radujte se narodi", kontam se da im to baš i nije nekako kompatibilno.

Naručujemo tri porcije ćevapa i tri pive. Na ovoj nadmorskoj visini noć je ugodno svježa. Najednom netko uzvikne - A tu si, pizda ti materina! - i krene prema nama. Tip je iz Zlatara, znam ga iz viđenja, s njim su još tri tipa i jedna žena. Tip ide pravo na Lulu - Da te sad razbijem, a! - kaže mu.

- Ej, čekaj malo! - Štef odmah skače - On je s nama. - Tip zna Štefa i kaže mu - Štef, s tobom niš nemam! Al ovaj je majmun zajebaval moju žensku. Mirsada, reci što ti je rekel! - obraća se zgodnoj Ciganki od svojih dvadeset pet godina, ofarbanoj u plavo.

- Da se mogu lickat kolko oću al da ću uvik ostat ciganče.

Gledam je bolje, dobro je obučena, u lijepoj je haljini, grudi su joj čvrste i velike, opći dojam kvare samo iskrzani, napol ofarbani nokti na nogama. Lula tumači da je on mislio pozitivno i zapetljava se još više. Štef im opet prijeti i tip se povlači. Kaže - Ok, ali da se ne ponovi - i zove nam pijaču. Cigančica ima lijepo lice, ali su joj oči zle, crne, bez sjaja. Mat crna, koja neobična boja za oči. Valjda se jebe od desete, prvo ćaća, pa susjedi, pa onda ko je najjači, s obzirom da je lijepa. Sad je s tim Kikom iz Zlatara, očito je on glavni lokalni štemer kad je s njim. Ja ljude u regiji slabo znam. Tek prije par mjeseci Štef me pozvao da uđem u posao s njim, a kako mi je po Zagrebu u zadnje vrijeme bilo prilično gusto radi nekih pogrešnih poslova, prihvatio sam. Boje me se jer im je Štef napričao bajke da mogu ubit' jednim zahvatom, da sam opaki ubojica. I da sam bio u Amsterdamu. To sve prolazi jer oni nisu bili nigdje. Kika i njegovi su pijani, ja se neprimjetno smješkam Ciganki, ona primjećuje i uzvraća osmjeh. Ima solidne zube.

Priča se zahuktala, Štef priča kako je klao čovjeka, ekipa je oduševljena, Majku su Božju svi, skupa sa mnom, polako zaboravili. Pipkam po guzici Ciganku, kažem joj tiho - A' si dobra... Ona kaže - O'š me probat'? - Ja kažem - Dođi za pet minuta tamo u šumu. - pokazujem joj šumicu na početku puta križa i odlazim. Dovikujem - Štef, idem vidit' ima još koga od naših! - On mi samo odmahne rukom, zabavljen preciznim opisivanjem krkljanja krvi na prerezanom dušniku.

Čekam je u mraku, iz kruga štandova blista pakao, ovdje u mraku je raj. Naslonjen sam na stablo, kora resko miriše, čuju se zrikavci i divna tišina prirode. Krckaju tajanstveno grančice. Netko se provlači kroz grmlje: Mirsada... - šapćem.

- Zapela sam za grm, majku da jebe svoju. - odgovara.

- Dođi. - Grlim je i ljubim, ima okus jeftinog vina, dižem joj majicu, obuzima me strast, sise su joj krasne, tvrde, manijački ih drobim i ližem, svlačim joj haljinu, golotinja bjelasa u mraku. Neopisivo je podatna i putena, ne znam gdje bih je prvo dohvatio. Svlačim hlače i dižem joj nogu na bok. Ona iskusno hvata moj kurac i gura si ga u pizdu, mokra je, jebem je naslonjenu na drvo, čuje se šljapkanje kurca u pizdi. Miris znoja miješa se s mirisima spolnih izlučevina. Počinjem svršavati, ona dahće i stenje, svršavam jako dugo i divlje, ona počinje neljudski skičati i grepsti me, zatim je polako puštaju grčevi i opušteno se smije. - Dobro jebeš. Kika je stalno pun pive. -

Oblačimo se i brišemo bez riječi. Prvo ja izlazim iz grmlja i odlazim prema štandovima. Među gužvom zastajem, kad spazih Štefa kako se provlači kroz štandove i odlazi tamo od kuda sam ja upravo došao. Majku jebala svoju, i s njim se dogovorila.

Do našeg štanda dolazim u pravi čas jer je Lula opet u opasnosti. Kika ga drži za vrat i govori: Zadavit ću te ko pilića!

- Ej, ej - vičem - pusti ga! - Strog sam i Kika ga odmah pušta i zove rundu. Valjda je i njemu Štef pričao bajke o meni. Molim se samo da ne skuži da mu Mirsada predugo piša. Uskoro ipak dolazi i ona, a malo zatim i Štef. Razilazimo se, lutamo neko vrijeme i pozdravljamo znance, kad nastane opet neko komešanje. Približimo se da vidimo što je, kad tamo Kika udara komadom razbijene flaše nekog tipa, krv šprica ali nitko se ne usuđuje prekinuti, mi se kupimo, danas je Majka Božja i nećemo se miješati u pizdarije. Vozimo se do Zlatara jedno pola sata. Tu štitimo jednu birtiju pa idemo provjerit situaciju.

Stajemo ispred ulaza i polako, već umorni, ulazimo unutra. Tišina nam je odmah rekla da nešto nije dobro. Gazda sjedi uplašen u uglu, a konobarica je blijeda. Grdosija od dva metra i sto pedeset kila pijucka konjak na šanku. Nešto razbijenih flaša leži po podu. Sjedamo do gazde. - Kaj je bilo? - pita ga tiho Štef.

- Svih je steral. - šapće prestravljen gazda. - A bili smo puni. Napil se i počel kršit. Mileka Cvrčka je tak pljusnul da se odma složil na pod. Sve se razbežalo. Rekel je "De su ti tvoji Zagrepčani telohranitelji?!"

Grdosija kao da čuje naš razgovor prestaje razmišljati i okreće se prema nama: Jeste vi ti telohranitelji, a?

- Kak je gazda! - viče mu Štef, on zna razgovarat sa seljacima.

Jesi vesel gazda, jesi, mala daj bocu konjaka za gospona.

Gledamo kakva će bit reakcija. A tip svom silinom tresne šakom u metalni šank i udubi ga kao da je udaren maljem. Govno nam se stislo kad smo to vidjeli.

- Daj mala, Ivek more popit bačvu! - viče, zgrabi konjak i naginje iz boce.

Štef mi tiho govori: Odi ga prasni u bradu, ti si boksač, mora past.

Ali ja sam prilično skeptičan - Tip je čudovište, a ne čovjek, nek prvo iskapi bocu, onda ćemo ga napast.- kažem.

Štef potvrđuje da je to dobra ideja. A Lula od straha ne može prozborit' ni riječ. -Otkud je? - pita Štef gazdu – Iz Krapine. - odgovara - Ja ga znam onak iz viđenja, bil je u ratu. Da je četniku vrat s jednom rukom slomil.

- Imaš li kakvu palicu?- pitam ga ja.

- Nemam... - zastane pa se sjeti - A imam jedino papagajke u sobici kraj wc-a.

Štef kaže - Ti Lula sedi tu sa gazda Jožom i ne tresi se toliko. A ja idem s njim pričat. Ti odi po papagajke. - kaže meni.

Čujem ga dok idem kroz hodničić prema wc-u kako kaže - U kojoj si brigadi bil? -

Ljudesina kaže - U devetoj.

- Kak si u Liku dospil? Ja sam bil u četvrtoj. - kaže Štef. - Znaš ti Joju iz izviđača?

- Znam. - kaže tip.

Ja ulazim u prostorijicu do wc-a, unutra je sve puno sanduka pive, sokova, u uglu je metla i sredstva za čišćenje, malo dalje leže papagajke. Podižem ih i odmjeravam težinu u rucu, pa ih gurnem za pojas ispod majice. Mislim se koju sam napravio glupost da nisam uzeo pištolj misleći da će na Majku Božju noć proteći mirno.

Dolazim do šanka. Štef govori - Ovo je moj prijatelj iz Zagreba. - Upoznajemo se, stisak ruke mu je kao željezni škrip.

- Jesi ti taj telohranitelj iz Zagreba? - pita me.

- Ne, ja pišem pjesme.

- Pjesme!!! - ljudesina zastane pa se stade smijati i pokaže prstom prema glavi. – Tak si bedast, kad pišeš pjesme!

- A kaj misliš o ženskama? - pita ga Štef i namiguje mi. Kužim da ga sad treba zabavljati i odvlačiti mu pažnju.

- Imamo ti mi kurvu u Zagrebu, za tebe bi bila besplatna. Izgleda ko manekenka! - laže mu Štef.

- A dobro bi bilo. - mekši je tip. - Besplatna kažeš?

Vidim kako mu se pijane oči cakle i pohota zamjenjuje agresiju, fora na koju smo bezbroj puta ohladili seljake.

- Ima cice kak dva balona, a guzice da ne pričam! Evo zvat ću je sad na mobitel. - Štef mi opet namiguje. Kužim što sad treba. Tip slini, zbunjen je, došao je da polomi ta dva tjelohranitelja iz Zagreba o kojima se priča po selima, a sad mu oni nude pičku, mladu i zgodnu. Ono što samo sanjati može.

- A zovi je. - kaže.

U tom trenu ga prasnem svom silinom papagajkama po tjemenu. Krv je ko iz fontane štrcnula ravno u vis. Skoro istovremeno ga je Štef prasnuo bocom od konjaka po licu, i boca se rasprsla kidajući kožu na trake. Zateturao je, a ja sam počeo manijački zabijati papagajke u njegovu glavu. Pao je na koljena, krv je štrcala na sve strane kao iz probušenog sita, ali grdosija se nije dala, zgrabio je na koljenima Štefa oko nogu i čvrsto ga se držao.

 A ja sam ga prasnuo barem još dvadeset puta po lubanji. Imao sam osjećaj da tučem po željezu. Konačno se svalio na pod, ruke i noge su mu se trzale a krv liptala u već poveliku lokvu. Bili smo skroz krvavi.

- Što vas dvojica sjedite?! Ovamo dolazite! - razdero se Štef na Lulu i gazdu.

Primili smo ga nas četvero plus konobarica i vukli ko prase u dvorište. Dobro smo se namučili i nakrvavili dok smo ga odvukli do ceste.

Tamo mu je Štef skočio stupačke na glavu i iz uha je također šibnula krv.

- Kaj ga bumo tu ostavili? - pitao je gazda.

- Ko ga jebe. - rekao Štef – Nać će ga neko.

- Kaj ak je mrtav? - gazda je bio sav ustrašen.

- Ma mrtav je pizdu materinu! Ja sam jedanput krmaču sa šest metak iz tetejca zbušil pa ni krepala!

Vratili smo se u birtiju, a konobarica je odmah iskusno stala prati krv s poda. I mi smo svi otišli u kupaonicu i prali krv. No odjeća nam je bila u komi i Štef je jako psovao jer su mu traperice bile u kurcu.

Rekao je gazdi da probudi ženu i da nam speče mesa.

- Ali tri je ujutro. - molećivo ga je pogledao ovaj.

- Ne seri, nego je budi!

Ja, Štef i Lula smo sjedili uz coca-colu i pričali kako nam je tip zajebo Majku Božju, a htjeli smo bit skrušeni. Lula je pomalo dolazio sebi i sve je više zajebavao konobaricu.

Za sat vremena jeli smo pečene svinjske karmenadle i zajebavali se s gazdinom ženom. Njega je Štef potjerao na spavanje, a konobaricu doma.

Štef mi je rekao: Ti ako hoćeš, dođi poslije mene. - i odveo pomalo prestrašenu gazdinu ženu u separe s klupom. Ja sam je gledao kad je išla tamo i zaključio da je premršava, a i da sam ionako previše griješio večeras. Uhvatio sam se punog pladnja karmenadli.