dragan jovanović danilov
Dragan Jovanović Danilov
Nedeljom po podne duša je fascinantni fašist
Nedeljom po podne, duša je fascinantni fašist.
Golem je posrkao moje gondole od svile
i paučine, a vesla hitnuo u usta delfina.
Okićene jelke, daleko u brdima, osamljene su.
Prozori su smrznuta ogledala pod koja mi
dolaze irvasi. Hladno je u sobama u kojima
nikom nisam sin. Na praznom parkiralištu
devojčice igraju školice. Njine butinice su
prvi sneg. Pisati rečenice kao što ona baka
tamo preko puta zaliva svoje muškatle
u saksijama, kao što vrata cvile na svojim
šarkama, kao što svicu zasija trbuščić, tako.
Izabela, potrošio sam onaj parfem koji si mi
zimus kupila. Više ni na šta ne miriše ovaj dan
koji me truje plačem beba. Onoliko koliko je
detinjeg plača, toliko je nevinih lobanja pod zemljom.
Pod Kremljom. Da mi je na kolima punim
sena da zaspim. U tvojim ustima da zanemim
krikom od sedam milja. Ja svoje bogove čuvam
u cipelama. Cipele su karma arhanđela koji
još nisu prohodali.
Beograd, tiha, mermerna trudnica
Vojislavu Karanoviću
Ovo jutro je, očigledno, patrijarh.
I ova trava u blizini može biti
grad vernih grudi.
Rekao sam:
Beograd, tiha, mermerna trudnica.
Ta nemost u zdravlju sveta,
lepe, nage reči, blizanci vulkana.
A zatim, ljubav,
koja je, svakako, jezero,
ali ne kao svako drugo jezero
u dnu neke mrke planine
koja nas možda ponekad usliši.
Fotograf snima, on ne vidi
moju nesvodivost,
rasprsnut blesak kristala.
Ruke žele samo sebe,
poezija je uzrujana,
u neodređeno utisnuta.
Tihe kao ćutanje Boga,
sve rečenice završe u telu,
u opštem toku sokova.
To je tako - kazujući svoju trošnost,
svet se povlači u mir.
Sad su samo senke reči.
Neizgovoreno, kao takvo.
Živeti u malim gradovima
I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu - smeši se svojoj sreći.
Blago, rukom
U razdanje, prijatno je osluškivati
te zvuke: ona se budi, ljubi me nežno
umišljajući da spavam, a onda se mjahko,
da me ne dotakne, izmigolji iz postelje
kao riba, meko obuva papuče, otvara vrata
i ulazi u kupatilo, čujem taj volšebni
žubor dok obilato mokri u šolju, zatim
šum vodokotlića, prskanje vode dok se pljuska
po licu, slalom četkice po klavijaturama
zuba, osluškujem kao kroz san pucketanje
srebrnih kristalića dok češlja kosu
(češljanje kose važno je već i zbog muzike),
to svileno svlačenje pižame, šuštanje
najlonskih čarapa, zveket žabica na butinama,
ozonski dah kombinezona, blagi dašak
dezodoransa pod pazusima, pućkanje
dok karminiše usta, zveckanje grivni i -
pre nego ode na posao - pomiluje me onako,
blago, rukom i utisne poljubac, mek i tajanstven
kao sumerski pečat, bešumno otvara vrata
i odlazi, oh, ti mukli odjeci štikli
u hodniku dugom ko godina, to kuckanje
iza koga ostane tek gromoglasni okean tišine -
ne, ne sanjam ja. Samo hoću da kažem:
eto, to bi bezmalo bila ona,
a da nije prozborila ni reči.
Duboka tišina
Sutonom, senke planina zaklanjaju mrkih
prikaza odlučan korak: ka grehu svome
hodaju po nalogu ofucanih kraljeva,
škripi rušni sneg pod izglancanim čizmama,
sa litice sve motri zabrađen lešinar
što ima moć da gospodari ravnotežom.
Od mraka dubokih špilja nemost je pisma
i zelena strava šutnje u prsima,
tek, krik anđela razdevičuje prastaru
ovu dubravu, a nad vodom prikovanom
za nebo, sekunde izriču proročanstva.
I beže duše iz svojih unakaženih leševa,
iz klepsidre je iscurela krv detinjstva,
po vratovima preklanim krvavim srpom meseca
svetlozarni behar rujno cveta i veje sneg
o kome ćute elegije i pustinje u Bogu.
A sa belih jaganjaca, gore na jezeru,
pupaju makovi, šumi sa zvonima samotni vetar,
povija trave: krstovi su očevi stariji
od vaseljene: umorena dečja tela što ih pokriva
zvezdana noć, lugari će sahraniti sa zvezdama.
Podrum
Teško je reći seća li se
još neko osim mene tog podruma
u kome trulio je već proklijali krompir
i kiselio se kupus u bačvi
na čiji je poklopac bio navaljen
golemi, beo kamen, nagrižen solju.
Ugalj je već godinama stajao na gomili
u uglu i suhe muškatle u saksijama
što ih je odbacila moja majka
trulile su u svom izopačenom životu.
Ovde gde Kraljica Plesan otkriva
svoje lice, vlažno kao leđa jegulje
i krastača jedna gaca kroz vodu
što ne otiče nikuda, bejaše vrtić za pacove,
bube malene i grbave stvorove čiji se životi
(kao i svih vragova, uostalom) odvijaše
između memle podruma, hodnika i stepeništa
što vodilo je do svetlarnika s pogledom
na zid ciglane.
Ponekad, na kraju zime, strpljiv kao plamen
na sveći, spuštao sam se u to mračno carstvo.
Drhtah kao u grobu sa uhom načuljenim,
dok napolju cvao je sav taj strašni teret
jorgovana i ruža što bile su same
sa svojim laticama, u buđenju mirisnom.
Otele su nemost iz usta ribljih, te bele ruže,
i ne znajući da jedna mala Marija
peva u njihovom obliku.
Ohrid
Tajni moje vere nepotrebna je knjiga.
A zapravo, strašan je taj žamor na ulici,
u leto, kad vazduh cveta, a ne smokve.
Kao Aleksandrija, večan je ovaj mali grad
što ga ozaruju hrpe limuna i narandži na tržnici
i krasne gospe pčela što piruju na grozdovima.
Četrdeset mi je godina a još ne rekoh nebesima:
danas je najlepši dan na svetu.
U sumrak, okupljamo se pod tendom simpatične
kafane, nas četvoro - engleska pesnikinja
u cvetu starosti, njen suprug, prelepa mlada
Indijka i ja. Ne bez izvesne uljudnosti
pričamo o našim malim životima, o suzama stvari;
kadikad, ona Indijka priseti se Kavafijevog stiha.
Kada se raziđemo, ostanem da dugo hodam u noći
još živim ulicama, nad kojima duše traže se
u zraku. I nema ničeg, o Bogovi, sem ovih godina
od prašine. Ovo je možda vreme kad prska
neka tajna žila u mermeru i kad sve što drhti
van sebe drhti. Tu, na nekoliko koraka, jezerska
voda u kojoj su naopaki čempresi, svetluca u noći
ništa ne tražeći od mog tela, svemoćnog i ništavnog.
Na morskom dnu
Ja poznajem svoga bića polutminu
i čujem zvono koje u daljini izbija.
I večeras, dok mi san ne dolazi na oči,
mislim na tamni, nemi svet morskog dna.
Moja soba namah postaje sumračna zona
zasejana sumornim školjkama, mrtvim ježevima
i koralima boje volujske krvi. Osećam kako me
iz svojih nevidljivih jazbina posmatraju
skrivena stvorenja - u svakom od njih
pritajeno je neko nepoznato čudovište. Ovde je
duša mračna kao kasni barok. Saosećam sa masivnom
i teškom starošću dubinskih riba. Mislim na
kraljeve bez svojih kraljevstava; na žene
u zrelim godinama što stare gledajući svet
sa svojih prozora. Izgleda da sam lagano potonuo
na dno ambisa. Ovde ne dopiru snažne morske
struje, ne čuje se podmuklo klokotanje vazdušnih
mehurića. I osećam telom ono što te stare
homerske ribe osećaju svojim krljuštima.
Kao sova, danju naučena da se krije,
zazidan sam u nesanicu koja previše zna.
Ja sam živi utopljenik u bezglasnoj tmini
u kojoj niko nikom ne polazi u susret. Nemoguće
je pomisliti da se odavde može uzleteti u nebo.
