živorad nedeljković
Živorad Nedeljković
Neumereni rad godina
Neprobojna je opna koju godine izlučiše,
U biti istovetna metalnim ljuspama, čeličnom
pletivu,
Ali potpuno različite namene. Ne štiti
Od bodeža, metak bi stao i nasmejao se
Pred njom pre nego razori tkivo,
Kad krv pljusne i završi u raznolikosti.
I običan udarac zavodljive reči
Kidao je opnu nebrojeno puta.
Postoji ona zbog drugog. Sprečava
Pokušaje vrlog smisla da uđe u ograđeni posed
I poremeti osvojenu ustaljenost.
Sve što bi naškodilo stoglavoj zebnji
Biva uništeno ili, u manje opasnim slučajevima,
Preobraženo u nju.
Teskoba se brani osamom, osama poteže
Teskobu kad nema valjanih odgovora.
Čak i u momentima kad shvatim
Da su mnoge od godina
Neupotrebljive i odista uludo razmenjene
Neprobojnost ostaje ista.
A nekad sam bio dečak,
Samo nagoveštaj širenja.
Tutin
Shvatljivo je da se pesma zove
„Beograd, želja za uvećanjem”, ili
„Kišni dani u Belfastu”, ali Tutin u naslovu -
To je ređe, ako ne i sasvim retko.
Nikada nisam bio u ovom gradiću,
Uramljenom u kotlini, gde klima je oštra,
A ljudi ponositi, kleke u posnom tlu.
Fudbaleri koji su tamo igrali pričaju
O kaljavim ulicama i gošćenju,
Devojka iz KUD-a hvalila je sir.
Mirisne šume, devičanska voda nedostupna
Našoj omorini. Televizijski reporteri
Iz zelene zabiti izveštavaju o razvoju
Stočarstva i napretku harmoničnih odnosa.
Da je u kakvoj sterilnoj zemlji, Tutin bi bio
Turistička Meka, imao olimpijske prvake
U nepostojećim disciplinama. Pomenem li još
I meso, i pastrmke, upašću u stupicu patetike.
Privlačna je etimologija naslova ove pesme.
Priča se da je s kraja prošlog veka na mestu
Današnjeg grada bilo tek nekoliko kuća.
Nedaleko, bio je logor. Azijatske su horde
Danonoćno uvežbavale povratak kući.
Od nesnosne tutnjave nastala je kasnije nova reč.
Nisam čuo da postoji još koje mesto sličnog
Imena. Još nema šumadijskog, mačvanskog,
Niti banatskog Tutina, iako horde uporno
Treniraju, precizno pomerajući se
U potrazi za nerođenima.
Dnevničke beleške
Bilo je to kad su države
Gubile nevinost i patvorile opnu,
Kad narodi su izgonili druge narode iz jezika
I katakombi, govorićemo nekada,
Setivši se kojeg beskrvnog, sramotno ličnog
Doživljaja, tako minijaturnog
Da nije zaslužio pasus u dnevniku.
Kao da u dnevničkim beleškama
Obitava građa bogzna koliko vredna,
Presudna, makar u jednoj sekundi. Čežnja gradova
Koji neće osetiti moja stopala, citati
Iz teoloških prepucavanja, sastavi timova,
Zapisi o lirskim nadražajima, i sami nadražaji,
Rezultati otvorenog prvenstva u pregovorima
Na ledu. I još: slike insekata,
Zašlih u isparenje voća, strah od terarijuma,
Osmejak. Ničeg što spojilo bi sa razdobljima
Kad su države krvarile usled brzih upada,
Ničeg da seti na onemoćalost
I prosuto seme nadraženih nacija.
Uskoro neću moći da razaberem kad su zbegovi
Krenuli iz stenovitih krajolika, praćeni zadugo
Mirisom pečenih domorodaca i misli, i kad je
Zapovest o ćutanju stuknula pred naredbom
O raspodeli soli i činova, a kamoli
Da pamtim selidbe kartografa iz tabora
U tabor. A možda je to bilo u danu
Pucanja dinje, kad nož je prodro, a sečivo
Nije zarđalo, kazivaću nekad znalcu
Voćnih mirisa i isparenja.
Nikada plen
Sa uzvišice, iz autobusa osmotren,
Grad je životinja. U nekoliko vršnih
Sekundi, dimnjaci, još topli od sećanja
Na podvige, postanu kandže, nevoljne
Da uvuku se u šapu, a neboderi ovijeni
Sumaglicom zasjaje kao zubi, bezbroj puta
Zarivani u Nevidljivog, onog što,
Svikao na poništenje, još odoleva
I bez cinizma bodri nas.
Kad bi krntija zakratko stala, cegeri
Kad bi umukli, kad bi vozač stišao zvuke -
Možda bih prozreo: hoće li zver
Odustati i sebe izbrazdati u besu,
Potom rane lizati, ili će dimnjaci
Prodreti u krvavo klube savesti;
Hoće li zgradurine rasuti kajanje
Grohotnog glasa što je umislio da doveka
Biće lovac, nikada plen. Da grad će samo
Nalikovati na zver, gledan sa iluzorne
Uzvisine, da poješće sam sebe, pomirljivo.
Učeći
Damiru
Izgleda jednostavno, kad imaš snage.
Onome ko petnaest godina ima, kao ti,
Za govor je potrebno više. Tvoja i moja koža nisu
Jednako propustljive, tvoja misao lako oživi,
Bilo gde. Tlo nije nužno svakom korenu.
Ipak, uoči finese pre prvog pokušaja,
Trava ne sme da štrči, korov smesti duboko,
Stajnjak okreni, onda isitni zemlju.
Ne umaraj se, lopta je tek varka.
Pokret nogom neka bude odsečan, i nežan -
Inače će boleti kad smečuješ. Osvojićeš poen
Ako ne bude žuljeva - pazi na držalicu,
Čvor izbegni. Svaka bliskost jednom postane
Suvišna. Uči na udaljenosti, ne pošto-poto
Udenut u sukob. Kaži iš svakoj napasti,
Poštedi gliste. Zamisli njihovu tamu
I posao u njoj. Eto - neko je izmislio ašov,
A nije mu trebalo, reći ćeš kad okončaš prvi ar.
I još: oznojen ne prilazi flaši, tvoji su sokovi
Bez mehurića. Okreći, obrći, prepoznaj mudrost
I usitni je. Kad sama dođe
I ispuni tvoje hodnike - moći ćeš bez nje.
Očisti ašov i odloži ga uz druge alatke,
A ponos uokviri, da propustljivosti ne bude.
Mrtva priroda sa sečivom
Na pedesetak metara odavde, ne više,
Motorna testera radi, sečivo prodire kroz trupce.
U nekoj godini ovlaš zastane, takavši događaj
Nepotreban i žile njegove što nalik su još
Našem krvotoku. Mašine bi drugačije, eh,
Oblikovale istoriju da dostupna je bila.
I sada ljudi sklanjaju oblice, užurbani.
Da je vremena, sasvim bih uokvirio sliku,
Dodavši koji detalj: krv dok kaplje iz prsta
Probodenog ljuskom. Da je vremena,
Na pedesetak metara odavde, ljudi bi, ubrzani,
Prodirali u tkivo prisnim rečima,
Veličajući ptice, šume, spajajući strah i mitove,
I, kao sečivom, zbunjivali bi jedni druge, sve dok
Najavljeni sneg ne prekrije ih. I zaledi u času kad
Veze nestanu, a mitovi se razdreše i ubrzaju
Misao. Odmaknutu od perja, pahulja
I duše, slabe od nepotrebnosti.
Prodavci benzina
Gledaš trg i mladiće na trgu.
Mogli bi postojati bilo gde i raditi bilo šta.
Mogli bi pisati poeziju i govoriti je mogli bi
Na drugom nekom trgu. Žustri, razmenjuju
Novčanice, nose boce benzina.
U iščekivanju žednih automobila govore zapaljivo,
Kao da tumače najvažniju stvar na svetu.
Izludela bi Kavafija, iako nisu iz Sidona,
Ni iz Antiohije nisu, ta mišićava tela.
Nagađaš koju pesmu prazne, da li skraćuju
Rok Neronu, hoće li dočekati varvare.
Dočekaće, ne mareći nizašta mučiće reči,
Kao u tumačenju najvažnije stvari na svetu.
Neporecivi, mladići znaju da je najvažnija
Stvar na svetu sam svet.
A mogli bi znati bilo šta, bilo gde.
I znaju da svet postoji tek na ovom trgu
Što širi se ispred stihova o stvarima bivšim.
Ženski polni organ
Priznajem, pička sam, kaže glumac u filmu
Koji tumači stvarnost, jednu od mogućih.
Šta govori replika, olako udenuta
U niz drugih, šta znači poistovećenje
Sa ženskim polnim organom. Kakav smisao
Donosi tvrdnja, ako se ukloni
Asocijativna sluz. Vulva je neuporediva.
Ili, ako jeste uporediva -
Postaje sinonim samo za savršeno ljudsko biće,
Koje nije slika ovdašnjih stvarnosti.
Mogu nas tome podučiti biolozi i nadmeni
Lokalni ginekolog: svako od nas
Presudnim je delom pička, jer da nije -
Ne bi ga bilo. Ali svako nije savršen,
Redak je zbir zlatnih karakternih osobina.
Mladi je glumac tumačeći lepršavog negativca
Stoga trebalo da kaže: priznajem da nisam p....
Ni ova stvarnost to nije, neuporediva stvarnost -
Morali bi razumeti potentni ljubavnici
Pre nego što njihove damare stegnu mišići jave
I u ništavilu uspostave
Ispravni sistem poređenja.
Koliko sutra, plaćeni će ubica izgovoriti:
Priznajem, ruka sam, kukavica promrsiće:
Jeste, jezik sam, kurva će dobaciti: mozak sam,
Pesnik će reći: sve sam.
I nesporazuma biti neće.
