Marko Vidojković
Marko Vidojković, svojim riječima:
Rođen sam na carski rez, 1. oktobra, 1975. Braće i sestara nemam. Išao sam u vrtiće Filip Kljajić i Skadarlija. U OŠ Vuk Karadžić i SD Crvena zvezda sam se upisao 1982. U osnovnoj mi je bilo do jaja čak i kad je bilo sranje. Najviše sam voleo rekreativne na Zlatiboru i osmi razred. Pravno - birotehnička škola 9. maj predstavlja centralnu ustanovu mog života, valjda zato što me je tad drmao pubertet. Pravni fakultet predstavlja deonicu koje se najslabije sećam, valjda zato što je bio neviđeno smaranje. S izuzetkom protesta. Tada nam se činilo da smo neki kurac. Ipak, uspeo sam da završim "prvi stepen visokog obrazovanja i time steknem stručni naziv pravnik". U proleće 1998. počeo sam da pišem, ali pravi proliv je počeo tek u jesen 1999. Od tada sam napisao gomiletinu priča (preko sto, mrzi me da brojim) i pet romana, uz dve neobjavljene literarne forme veće dužine, pod nazivima Kratak roman o ratu s celim svetom i Pakao.
A sad spisak.
Priče sam objavljivao u časopisima: Književni magazin, Poluostrvo, Hiperboreja, Treći trg, Plejboj, Zbilja i Duga, kao i u knjigama Projekat Bukovski, Podgoričke noći i Na trećem trgu.
Knjige koje sam objavio su: Ples sitnih demona, Ðavo je moj drug, Pikavci na plaži, Kandže i Sve crvenkape su iste".
Za Kandže sam dobio nagrade Zlatni bestseler i Petar Kočić, a ova knjiga bila je najprodavaniji domaći roman u 2005, i druga najčitanija knjiga u srpskim bibliotekama iste godine. Do sad je izašlo pet izdanja Kandži, sa ukupno petnast hiljada štampanih knjiga.
Ples sitnih demona preveden je na engleski (Narodna knjiga, 2004) i nemački (Horlemann Verlag, 2005), a Kandže su prevedene na slovenački (Tuma, 2005). Biće prevedene na slovački i poljski, a ove, 2007. izašle su i u Hrvatskoj, u izdanju Profil International iz Zagreba.
Što se tiče onoga što radim za pare, trenutno sam izvršni urednik Plejboja, što je baš do jaja zanimanje, a prethodno sam bio glavni i odgovorni urednik Maxima, što je takođe bilo do jaja zanimanje, kad se uporedi, recimo, s pranjem leševa. Zezam se, nije bilo tako loše.
Od 1995. pevam u bendu On the Run.
Ulomak iz romana “Kandže”:
Stajao sam na platou i čekao da se pojavi neko od mojih prijatelja. Bilo je nekako kilavo, praznična atmosfera ubila je glad za osvetom, žeđ za tučom, a demonstracije su pretile da se pretvore u jebeni karneval. Ceo vikend sam proveo s Nadom, tucajući se i duvajući. Voditi ljubav s nekim ko zna s kim si se sve tucao i kako ti je s njima bilo i kad si sve u životu zaplakao i kad ćeš da umreš, nije bilo nimalo jednostvano. Svaki moj pokušaj da saznam nešto više o njenim tajanstvenim moćima završavao se ili njenim kliberenjem, ako je bila naduvana, ili namrgođenim zevanjem u plafon, ako nije bila naduvana.
Tog trideset prvog decembra bilo je predviđeno da se prvo studenti malo provesele na platou, a zatim i ostatak nacije na beogradskim ulicama. Nije čak ni murije bilo. Diktator nam je dopustio da se jedno veče radujemo po hladnoći. Na platou su se pojavili samo Čele i Tamara, pošto su Dejan K i Radovan zbrisali u Valjevo za praznike. Radovanova prehlada se pogoršala i trebala mu je majčinska pomoc.
„Koj' ću kurac ovde, nije mi jasno“, režao je Čele.
„Jao, kako je hladno“, cupkala je Tamara u ritmu muzike s razglasa i pribijala se uz mene. Nada me je upozorila da mi ne pada na pamet da tucam Tamaru, pošto je 1994. dobila hepatitis B, tucajući se s nekakvim narkomanom sa Banovog brda. Atmosfera na platou postala je nepodnošljivo vesela, pa smo se Čele i ja pozdravili s Tamarom i otišli.
„Je l' dolaziš večeras na Trg?“, pitao me je.
„Ne pada mi na pamet.“
„Vidimo se onda sutra, na demonstracijama.“
Otišao sam zatim do Vesne. Imao sam neobjašnjivu grižu savesti što sam njenu kevu tih dana ostavio na cedilu.
„Sedi, imam fantastičan podvarak, a tetka nam je iz Šida poslala ćurku. Tek što sam je ispekla. Imamo i štrudle s makom i pomorandže i pitu s mesom“, obigravala je Vesnina keva oko mene i postavljala sto. Skinuo sam kaput, a iz džepa mi je ispao džoint koji mi je smotala Nada, za srećan put. Vesnina keva stala je kao ukopana.
„Je l' to...“, pokazala je prstom na buksnu.
„Jeste, gospođo“, odgovorio sam, zaključivši kako nema svrhe da vrdam.
„Pa to je protivzakonito“, rekla je, i dalje pogledom fiksirajuci džoint.
„Mnoge stvari vezane za mene su protivzakonite, gospođo.“
Ona je zatim obrisala ruke i skinula kuhinjsku kecelju. Sela je preko puta mene i unela mi se u lice.
„Je l' mogu da probam?“, rekla je i osvrnula se da proveri da zid iza nje nije čuo šta me je pitala.
„Naravno, gospođo.“
„Sad?“, obradovala se ona.
„Kad god hoćete, gospodo.“
Još par sekundi je kao hipnotisana gledala u džoint, pa me je onda pogledala nekakvim dečjim pogledom.
„Jao, ja nikada nisam radila takve stvari“
„Nikad nije kasno da se počne, gospođo“, rekao sam ja, stavio džoint u usta i pripalio ga. Ona me je gledala kao da izvodim najveće svetsko čudo. Nada mi je za Vesninu kevu rekla da će umreti za kroz tri godine, od komplikacija operacije žuci.
Razmenili smo nekoliko dimova i ja sam ulovio Vesninu kevu kako se naginje nad stolom, kao da nešto osluškuje.
„Malo mi trnu noge“, rekla mi je u poverenju.
„To tako treba.“
„I zuji mi u obrazima“
„To je sasvim normalno.“
„A je l' će sve vreme ovako da mi zuji?“
„Neće.“
„A šta će da mi bude?“
„Već vam je.“
„Šta? Stvarno? Ali... Jao, u pravu si!, Jao, jao“, obradovala se ona, „Pa... jao, kakve su ti oči, na koga imaš tako plave oči?“
„Na ćaleta.“
„Je l' to onaj što vas je napustio?“
„Taj.“
„Pričala mi je Vesna, a Vesna je u stvari super dete. Eto, ni ona nema tatu...“
„Ja imam tatu.“
„...otišao je 1980. kao na privremeni rad u Francusku i da li mi veruješ da se više nikada nije javio.“
„Pičketina.“
„Vesna nikako ne može da ga preboli. Sve do petog razreda me je pitala kad će tata da dođe, je l' zvao tata, ja se mislim jebo te tata, znaš, jebo te tata, a mene jebo onaj ko me je naterao da dođem iz Šida u Beograd i sednem tog dana u taj smrdljivi tramvaj i upoznam tu pederčinu! Ko zna gde je sad.“
„Sad ćemo da saznamo!“, uzviknuo sam i kao oparen skočio sa stolice.
Vesnina keva je ostala za stolom i počela da se smeje kao luda na brašno. Tek što sam stigao do telefona, a on je pozvonio. Podigao sam slušalicu.
„Vesnin ćale je otišao na privremeni rad u Francusku, ali su ga na autobuskoj stanici u Marselju dva Alžirca opljačkala, izbola noževima i bacila u Sredozemno more“, rekla je Nada, „pa ti vidi da li ćeš joj to reći. I gledaj, molim te, da se opet pojebeš sa Vesnom!“
Zalupila mi je slušalicu. Uopšte mi nije bilo jasno odakle u njoj prostora za ljubomoru, kada je sigurno veoma dobro znala do kad ćemo biti zajedno i s kim ću je sve prevariti, i kad je ta s kojom ću je prevariti prvi put masturbirala i kad je preležala šarlah i kad će umreti i od čega će umreti. Najstrašnije od svega je što uopšte nisam imao nameru da se tucam s Vesnom. Da li je Nadina ljubomora poremetila njene proročke moci? Ili sam možda ipak imao nameru da se tucam s Vesnom? Vratio sam se u kuhinju. Vesnina keva je klopala ćuretinu iz mog tanjira.
„Ej, ćuretina je fantasticna, uzmi malo!“
Seo sam pored nje i mi smo počeli da jedemo prstima iz istog tanjira. Odlučio sam da ne pominjem Vesninog ćaleta. Vesnina keva je zatim skočila i iz frižidera izvadila poslužavnik sa pitom od mesa i činiju s podvarkom. I na to smo navalili prstima.
„Vesnin otac je mnogo voleo da jede. Ti dosta podsećaš na njega, ali ne u negativnom smislu, kako ti je možda palo na pamet, nego te njegove pozitivne osobine, jako su ličile na tebe. Pod jedan, bio je muško“, rekla je Vesnina keva i umrla od smeha, „Kapiraš, bio je muško, kapiraš?“, vrištala je i ja sam počeo da vrištim zajedno s njom. Onda je u stan ušla Vesna, natovarena poklonima. Ušla je u kuhinju i videla nas kako razbijeni sedimo jedno pored drugog, sa gomilom klope ispred nas. Kad smo je videli, dobili smo još jači napad smeha i ja sam pao na patos.
„Šta ste radili to?“, viknula je Vesna. Njena keva sagla se ispod stola i klibereći se stavljala mi prst na usta. „Ljuta je“, rekla mi je u poverenju. Onda smo još jače poceli da se smejemo, a Vesna je otišla u svoju sobu i besno zalupila vratima. Vesnina keva otišla je za njom.
„Sine, otvori!“, čuo sam je kako govori, „Nemoj da se ljutiš, Nova godina je!“ Onda se vratila u kuhinju. „Ove zavese ništa ne valjaju“, rekla je i sela na stolicu. Ja sam sedeo na patosu i gledao kroz prozor. Parče neba i deo fasade. Napad smeha je prošao.
Ležali smo na krevetu i slušali kako napolju pucaju petarde. Kod Nade sam došao oko sedam uvece. Prošao sam kroz zaleđeni centar grada, kola su trubila, ljudi su duvali u pištaljke, izgledalo je kao najsrećnija noć na planeti. Nada me je dočekala s upaljenim svećama. Bilo je tridesetak debelih sveća svuda unaokolo. Vosak se cedio po parketu, televizoru i muzičkom stubu. Nada je skinula sve sa sebe i insistirala da goli dočekamo Novu godinu. Za veceru je spremila pet velikih džointa i tri flaše kisele vode.
„Želim da mi ovo bude najlepši doček Nove godine u životu“, rekla je.
Trebalo je puno hrabrosti bilo šta pomisliti posle takve rečenice. Oko deset uvece, prvi nalet divljačkog seksa je prošao i mi smo ležali i gledali u plafon.
„Tvoj drug iz Valjeva će da zaglavi u bolnici.“
„Radovan?“
„Aha. Ima upalu pluća. U bolnici će da se upozna sa Nevenom iz Gornjeg Milanovca, koja ima astmu, zaljubiće se i drugog juna 2000. dobiti sina Miloša, koji će da postane levo krilo tvoje jebene 'Crvene zvezde'.“
„Ajde? Radovanov klinac?“
Nada se smeškala i gledala u senke koje su igrale po slikama na zidu.
„Svako može da vidi ono što ja vidim, ali ljudi puno blebeću. Ako samo malo više ćutiš, ako samo malo pažljivije posmatraš, više niko neće moci da te laže.“
Pojma nisam imao o cemu je pricala, ali se nisam usudivao da polemišem. Iz sve snage napregnuo sam se da shvatim značenje njenih reci, i nije mi išlo.
„Samo dobro razmisli i videćeš da, šta god da ti se desilo, duboko, duboko u sebi znaš da te ništa od toga nije iznenadilo.“
„Iznenadilo me je mnogo toga.“
„Ne, ama baš ništa te nije iznenadilo. Ono što ti misliš da je iznenađenje, u stvari je samo tuga ili radost zbog onog što se desilo.“
Pripalila je džoint.
„Evo, recimo, kad ti je umro onaj hrčak.“
„Koji hrčak? Imao sam dva.“
„Znaš ti koji. Ustao si ujutru i našao ga mrtvog. Nisi ga imao ni deset dana. I bio si iznenađen, je l' tako?“
„Tako je.“
„E, nije tako. Bio si tužan što je hrčak umro, a da nije dobio ni ime. A veoma dobro si znao da će umreti.“
Dodala mi je džoint.
„Ja sam živi dokaz da se sve unapred zna. Iznenađenje bi bilo kad bismo nešto od toga uspeli da sprečimo.“
Onda se skroz nagnula prema meni.
„Ako uspemo da sprečimo buducnost, onda znači da smo postali jači od onoga ko je tu budućnost izmislio“, namignula mi je. „Zato sam zaljubljena u tebe. Ako neko može da promeni budućnost, ti možeš. Ja vidim budućnost, a ti je razjebavaš. Ti si moj par.“
Gledao sam je. Otkud joj to, pitao sam se. Ja sam bio nula, smrdljivi beogradski golja, student prava i ne mnogo više od toga.
„Kad sam videla na televiziji kako tučeš kamermana, tek tad sam shvatila ko si. Tek tad sam shvatila da si ti taj, moja najveća ljubav. Ti si jedini koji može da menja zacrtano.“
Nešto je škripalo u celoj toj priči. Ako je znala sve o svakome, onda je morala sve da zna i o meni. A ako se u mene zaljubila tek kada me je videla na televiziji, onda znači da nije sve zacrtano. Ili je sve zacrtano, ali ona ne može baš sve da vidi. Ili samo zaljubljivanje nije zacrtano? Ili je i zaljubljivanje zacrtano, samo onaj ko se zaljubljuje ne može to da predvidi. Odjednom, vrata od terase su se otvorila i sve sveće su se ugasile. Napolju su pucale petarde, čula se muzika i krici Beograđana koji su slavili Novu godinu. Odsekle su mi se noge od straha.
„Promaja“, šapnula mi je Nada na uvo, „Nisam dobro zatvorila vrata od terase. Nema razloga za paniku.“
Bližila nam se 1997. Godina u kojoj će se raspasti Koalicija „Zajedno“. Godina u kojoj ću položiti vožnju. Još jedna godina u kojoj neću ići na letovanje. Godina u kojoj ćemo Nada i ja pokušati da promenimo budućnost.
