Almost Famous

branko miljković

Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960. g. kad seli u Zagreb. U noći između 12. i 13. veljače 1961. pronađen je obješen o vrbu u centru Zagreba. Život je okončao u svojoj dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno odredio i obilježio recepciju svoje poezije.

U srpskim književnim (i drugim) krugovima postoje ozbiljne teorije da je Miljković ubijen, da su ga ubili hrvatski nacionalisti, te da je zagrebačka policija namjerno ignorirala dokaze o tome, zaključivši da se radi o samoubojstvu. Miljković je patio od depresije i sklonosti alkoholu, često je sudjelovao u kafanskim tučnjavama.

Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Izvor nade" i "Vatra i ništa" (obje 1960), i knjigu rodoljubnih pesama "Smrću protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Pisao je takođe eseje i kritike, i prevodio poeziju s ruskog i francuskog jezika. 

U svojoj zbirci pjesama Izvor nade, napisao je Epitaf - ubi me prejaka reč. Taj je epitaf urezan i na njegov beogradski grob.


IZMEĐU MENE I NJE

Sklapaš oči da sakriješ svoje telo

i ostaješ

ko tuga u senci kamena

dete bez senke ko usne koje se skupljaju i drhte

i prolaze

ljudi i njihovi osmesi

cveće se smeje nakarminisanim usnama

životinja plače ogolelim očima

čovek govori

i to liči i na jedno i na drugo

otvori oči i pogledaj se

ti si njiva ljubavi

mi smo mladi da bi bili srećni

između mene i tebe

peva ptica

IPAK.


POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina

Koju više niko ne ume da proveri

Sada tuđina peva ko more i zabrinutost

Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

Cvet između pepela i mirisa

Oni koji odbijaju da prežive ljubav

I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

I zemlja koja ostaje verna smrti

Jer svet ovaj suncu nije jedina briga

Ali jednoga dana

Tamo gde je bilo srce stajaće sunce

I neće biti u ljudskom govoru takvih reči

Kojih će se pesma odreći

Poeziju će svi pisati

Istina će prisustvovati u svim rečima

Na mestima gdje je pesma nalepša

Onaj koji je prvi zapevao povući će se

Prepuštajući pesmu drugima

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik

Ja primam na sebe osudu propevale gomile:

Ko ne ume da sluša pjesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da pjeva

kao što su sužnji pevali o njoj


ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca, bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je preboljela muziku

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu

Govori mi istinu iza leđa

Grlice

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti

Načini zoru od našeg umora

Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže

kasno je

Necvet kaže

noć je

Neptica kaže

plam je

A je kažem nije

Na to ptica opsuje

Cvet kaže, to je pakao

Prava reč se još rodila nije.


UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi

Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči trgova budim je

Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete koja će možda

Biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke

Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom

Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim

Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih

Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema

Ta žena sa rukama deteta koju volim

To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim

Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud

Je budim

Jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim

Jer njena usta neće moći da joj kažu

Uzalud je budim

Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

Uzalud je budim

Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku