bojan vasić
Bojan Vasić je mladi srpski pjesnik rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Prošle je godine objavio zbirku pjesama Srča.
***
isekli smo grm divljeg
šipka gledajući tenis i
filmove čaka norisa postajući
sve više udaljeni čudni brat je
sedeo na balkonu izbegavajući
rečenice veran jedino mravima
koji su ga potišteno udisali uvek
uporni uvek u kolonama tajno ga
nazivajući bogom onda su trešnje
kupljene na pijaci potpuno
strulile dani postali drugačiji
tek svetlost koja proviruje iz
kupatila sparni brat je do tada već
bio nestao a za njim i mravi disanje
filmovi čaka norisa nebo
presvučeno u modro
plavi džins bez oblaka jer brat
je tih dana jednostavno
nestao nazivajući boga zametkom
žaba rovcem zgaženom
pticom i prekasno sam sebi
dopustio da se to tek metalni
šahtovi postavljeni duž
ulice zimi nikada ne lede
prekasno sam pomislio: možda
su tu sprani toplina i
ljubav ona neodređena bliskost
* * *
možda bi se trebalo
prisetiti tog jutra i
doručka sa devojkom na
splavu stajanja nad mirisom
svežeg hleba
tek sam dospeo ni iz čega i
izgleda da ponovo polako
gubim tlo pod mislima
možda bi se stvarno
trebalo prisetiti leta
zadihanim vidom se
uhvatiti za slamke
sunčevih zraka i izvesnosti
svoje kože nazvati ih sadržinom
poroznom tačkom oslonca
i sveta
2
to nisu samo
reči to banalno unošenje
džakova kupusa crnica
ispod noktiju i
jesen koja se
lepi za čizme
ono tuširanje
potom
zaista spira umor
mlaz je opipljiv i mek
kao bilo šta dok uvire
u jezik
on je toplo sećanje na
dodir ili tečna
raspupelost tkiva
sasvim sam siguran da
na svoj tih neprevodiv
način postoje kamenac
ulomljene pločice
sapun i potmuli odjek
vode u
ponovnom čitanju šuštanje
ovih frikativa
***
započeti pesmu
stihom dodirnuti smrad
sirćetanu napustiti još tople
ivice čaja istinu gradove i
već si tu divlje izgleda
guske u pogled ukotvljuju
nebo i na usnama ti je verovatno
jug mada horizonta nema ili
ti jednostavno ne znaš kuda
vetruške kruže svestan da se
dalje ne može brazde su
preduboke previše je trske
nanetog snega koji guta geometriju
guma i na tren uočene zečeve samo
otpaci ne pokušavaju
ništa ostaju levo pružajući se niz
mrtvilo i desno mrežom kanala
stabla su srušena ostaju bliska
zemlji stabla su
odlučna u preziranju reči
posustalih točkova i vetar
duva sve jače praveći
smetove pojmljive i ne-
pojmljive beline dok te od
sebe deli jedino močvara i
nešto unutra ne želi natrag
***
pogled se ne pruža
daleko
dopire tek do
puta do nečeg
neodređenog što na
trenutak blesne u
svesti traktorskih
vrata i onda produži
dalje
nejasan mu je smeh komšijske
dece veselost kojom
preskaču ogradu
stiha pritom se ne
obazirući puno na koncepciju
pesme povike roditelja
ne shvata suštinu glatkih
otvrdlih zrna
pasulja pomoću kojih april
izgovara klijanje
pogled ne traje
dugo
čim sazri
žuti i pada pod
plug treptaja postavši
tako novi sloj
sećanja zemlja
usložena plodnost njenog
besmisla
***
prvo smo na skele
podigli smeh i džakove
lepka u prahu potom
ubili skoro čitav sat
devojke su se tome smejale
električari završili sa
jelom i stvarno
najmlađeg su nazvali
saša mada imena pamtim
pamtim magacin i džakove
cementa oko kojih smo se
presvlačili ali to je
tako ljudi prepoznaju
stvari puše mirni su
sede za stolom to je
tako granit puca kruni se
na ivicama presijava
prsti to osete sreća
prođe i ostanu ti samo
bol pružena leđa sve
peče ako se previše
trudiš to je tako plastični
zavrtnji ne izdrže
puknu mada si na početku
govorio lako je poneću
dve sada znaš da samo treba
čekati do pet isključiti se i
nabrajati ulice niz koje se
vraćaš kući dah se
napolju ledi i videćeš
neko će reći zdravo i ti
ćeš biti tu ugledaćeš
poznate zgrade ulična
svetla svetleće obično kao
ulična svetla
pomislićeš kako to ranije
nisi primećivao
***
pogled se
ne pruža daleko
dopire tek do puta
do nečeg neodređenog
što za trenutak blesne
u svesti
traktorskih vrata
i produži dalje
nejasan mu je smeh
komšijske dece
veselost kojom preskaču
ogradu stiha
ne obazirući se pritom mnogo
na koncepciju pesme
povike roditelja
ne shvata suštinu glatkih
otvrdlih zrna pasulja
pomoću kojih april izgovara
klijanje
pogled
ne traje dugo
čim sazri
žuti i pada
pod plug treptaja
postaje novi
tanki sloj sećanja
zemlja
usložena plodnost
njenog besmisla