branko miljković
Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960. g. kad seli u
U srpskim književnim (i drugim) krugovima postoje ozbiljne teorije da je Miljković ubijen, da su ga ubili hrvatski nacionalisti, te da je zagrebačka policija namjerno ignorirala dokaze o tome, zaključivši da se radi o samoubojstvu. Miljković je patio od depresije i sklonosti alkoholu, često je sudjelovao u kafanskim tučnjavama.
Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Izvor nade" i "Vatra i ništa" (obje 1960), i knjigu rodoljubnih pesama "Smrću protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Pisao je takođe eseje i kritike, i prevodio poeziju s ruskog i francuskog jezika.
U svojoj zbirci pjesama Izvor nade, napisao je Epitaf - ubi me prejaka reč. Taj je epitaf urezan i na njegov beogradski grob.
IZMEĐU MENE I NJE
Sklapaš oči da sakriješ svoje telo
i ostaješ
ko tuga u senci kamena
dete bez senke ko usne koje se skupljaju i drhte
i prolaze
ljudi i njihovi osmesi
cveće se smeje nakarminisanim usnama
životinja plače ogolelim očima
čovek govori
i to liči i na jedno i na drugo
otvori oči i pogledaj se
ti si njiva ljubavi
mi smo mladi da bi bili srećni
između mene i tebe
peva ptica
IPAK.
POEZIJU ĆE SVI PISATI
San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gdje je pesma nalepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pjesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da pjeva
kao što su sužnji pevali o njoj
ZAMORENA PESMA
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je preboljela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.
UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
