Miodrag Pavlović
Miodrag Pavlović je srpski pjesnik, prozaist, esejist, prevoditelj. Rođen je u Novom Sadu 1928. godine. Za svoju je poeziju nagrađivan u Jugoslaviji, Srbiji i izvan granica tzv. regije. Priredio je „Antologiju srpskog pesništva od 13. do 20. veka“.
Obalom Rajne
Zvukom sve je blisko, jesen,
plodovi u vrevi, i reka zri
nebo će pasti, mrko voće,
sve treba da se zbliži;
plod se s plodom grli,
žena s čovekom, sred prizora jasnog,
ko da sebe sami motrimo s neba.
Providna se stapaju zrna,
spajanje je govor i grane su ljubav,
i koplje sv. Đorđa kroz vinograde juri
u telu aždaje ko u staroj lađi
ranu otvara da rodi već minule ljude.
I zvuk da ne zaboravim: pevaju deca
kraj manastirskog zida, u strahu
od svog glasa koji je tako golem.
Leto je, svi se grozno vole,
ko četrdeset mučenika na ledu
tako goli i od slasti ludi,
a ja samo tebe htedoh
videvši čitav ljudski rod.
Šetamo dalje bez stida
do klavira nasred polja,
smeješ se, klavir je veći od njiva
i orao po njemu svira
pesmu od koje se otvaraju brda
i stara crvena žetva kulja uvis:
otvoren grob ozaren,
pobuna mnogih zalazaka sunca,
gleda nas neko strog i pitom,
možda proleće, divna žena il ranjen bog,
oni će nas povesti kuda treba,
il reći da ostanemo dole, blizu vina.
Rekvijem
Ovoga puta
umro je neko blizu
Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom
Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu.
Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak
Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak stoji na kapiji
i jede grožđe
zar iko ostane veran
onome što izgubi
Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke
I ne opraštaju se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno
Slutnja kraja
Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iza brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju sa neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!
Sloveni pod Parnasom
Glavari su nas na južne doveli strane
od bezmerja pijane, od snage zelene,
da mramoru grizemo bedra,
da batinama kvarimo planine,
da stada luda po moru teramo.
Divlje sred plaveti igramo kolo,
s večeri goli spavamo
kraj plemaćenih kipova.
Krišom nas pitaju pevači:
ko je to bio na sahrani neba,
ko svedoči da je večnost u ropcu?
Rekli su još: ne u rušenju
nego u pesmi treba provesti noć,
a zorom će stići velike dvorane
s lepim telima vladara zemlje
i ukotviće se na vrhu planine.
Božanski će stas u vazduhu svanuti
i ruke se spustiti na naša ramena
da nas priznaju za nove sinove.
I naša će se golotinja u reči odenuti
ko breza s proleća u lišće.
Silazak u Limb
Tu smo mi i prazan prostor,
u praznom se ne zna tačno gde smo,
a prostor se trude da ispune zveri:
one bivaju sve veće,
njihovi kosturi rastu,
duga se krzna po ledini vuku
i vetar im trese mlohave glave –
mešine što podstiču požar
poslednjih ljudskih zdanja.
Čudovišta se teturaju,
ne zna se njihova vrsta,
slična su ulju kad se prospe,
jezičina im ko vlažno rublje po nama
i preko svega mastilo nepismenog mraka.
Čudimo se kako nam pogled još radi
i savetuju da se sklonimo pod zemlju;
nije baš rat, al pođi da se skriješ
među bivšu gamad
što nam sad izgleda veselo i čedno
u poređenju... sva su poređenja pala
i oko je svačije razrooko.
Ko zna gde su vrata?
Božansko poslednju poruku šalje
preko mrklog mraka.
Ta se poruka više ne probija
ni kao nož do našeg srca, jao!
No tamo u dnu sale, gle,
otvaraju se vratanca na rupi miša
i mala svetlost i mali stvor
hoće svom snagom da se probiju ka nama!
Nek dođe taj spasitelj najmanji,
taj miš na vidiku –
naša velika nada!
