Miloš Živanović
Miloš Živanović (1976.) je srpski pisac, pjesnik i kritičar. Objavio je knjige Ignore The Nightmare In The Bathroom (2005), Kubernetes – priče o pilotu (2008), Lirika pasa (2009) i Razbijanje (2011).
U srcu
U srcu ja sam low-life
i volim belo meso, u srcu ja sam crn
ja sam šiptar, ja sam musliman, ja sam cigan
ja sam Bernard Šo:
u srcu nosim jednu lepšu tajnu i napolju me čeka noć,
u srcu ja sam arapin, ja sam hispano
u srcu ja sam mladi amerikanac
u srcu ja sam prorok, ja sam latin, ja sam bizantin
ja sam židov sa kikicama, ja sam čistunac i palestinac
ja sam homoseksualni otac svih patrijarha, ja sam papin lucifer
i sisam mu krhko zdravlje, ja sam suvišan
u srcu ja sam kurac na biciklu, ja sam prašina
ja sam mean motherfatherfucker, hramovi su kanalizacija
ja sam reka nezadovoljnih, ja sam huk modrih leševa
kanalizacijom plutaju beda i strava, ja sam šljam osvajača
ja sam opsada, ja sam pleme, ja sam masakr.
Samo mi vetar puni džepove
ja ga sakupljam i čuvam u komorama
u srcu banka.
Daimone, tvoje ruke su oblaci nad tvrđavom,
pišam u Savu i gledam kako Dunav raste.
U srcu ja sam magličasti duh iz šahta,
a ti, u remind me of my favorite song.
Blind Dog
Noćas sam se probudio trideset godina stariji,
srce se kao gumena atrakcija premetalo
kroz trideset plamenih krugova neke prošlosti.
Ne vidim gotovo ništa,
prozor je zamućeni kovitlac pastelnih obrisa.
Devedeset devete napustio sam Beograd, u zoru,
hladnu kao upišan krevet,
cele noći bio sam gladan, mrak je bio ravnodušna senka.
Neman me u stopu prati
i preti.
Čujem đubretarski kamion i pesmu pijanog vrača iz kabine.
Razmišljao sam o puštanju brkova
kad je švercerski kombi forsirao severnu granicu
i kroz lavirint sporednih puteva skrivao zadah blata
od pitome mađarske policije.
Komšija rastaman umire u faveli ispod mosta,
u zaleđenoj faveli u skičanju kerova umire u vatri,
komšija gori sa zidovima svoje kartonske sobe.
Od svega toga noge su mi postale jako dlakave.
Njuh je moj adut u igri,
a unutrašnjost nozdrva dlakava je skoro koliko i noge.
Zato mogu dugo da hodam i njušim,
da pratim, da živim, da se vratim,
sve do brloga i vremena u kom sam rođen.
Na zahtev publike blatnjavog velegrada
gumena atrakcija kolutovima unazad
proći će kroz goruće krugove,
aplauz za gumenu nakazu koja će ispuniti sve vaše želje,
po povratku u antiutopiju.
Neman me u stopu prati.
A tuga i život,
to će kučke rasuti mirisima kao šaku konfeta.
Dok pokušavam da kopam dalje i dalje
tek počinjem da mislim da vidim da znam
koliko sam živ ispod kapaka čvrsto zatvorenih
i smeta mi kao kamen u cipeli
da budem trezan.
Neman me u stopu prati
i preti
zove da se vratim.
Na putu
Proleter putuje sa prašinom
sa šarenim zavežljajem na štapu,
a nije berač duvana, samo pušač.
Gleda kako stružu gnjecava krzna sa puta
sporim zamasima lopate
zaposleni ljudi sa bezbroj godina staža.
Zvižduću krmeljivi srećnici
– strvinari uplašeni smrću, gule decu fizičke patnje.
Prašina pada na put, na prašinu padne mrak.
Da li je teško ili lako kotrljati igračke
niz vreli đavolov jezik
i nizati jezičke slike
na đavolov mačo kurac
kad psi znaju
kako smrdi mrtav čovek?
Ljudski dim je štetan po zdravlje duvana.
Psi, hoćete li vi biti problem,
ili ćete biti rešenje.
Neka psi svedoče!
Mudrosti o mrtvima
Skovali su danas
novu državotvornu mudrost:
Svi mrtvi su isti. (Raspadnuti?)
Svet je sazdan na istovetnosti mrtvaca.
To je vrhunski zen.
Nije bez razloga stari učitelj upozoravao:
Čuvajte se kad vam mudraci i analitičari
došepaju u vidokrug.
Degutantno je govoriti o gnevu,
ali gnev je tako intenzivan i tako kratak.
A potrebno je da bude dugotrajan.
Ali otkud mi? Nema vremena da poraste,
novi i novi mudraci šepaju na horizontu
i prosipaju zombi-mudrosti.
Danas, svi mrtvi isti. Kakav odvratan dan.
Gospel
Podignimo ruke ka nebu
tamo je gužva
prava treska.
Ali podignimo ruke ka nebu
dok ne prepoznamo
svako svog boga.
Ne rugaj se brate
potrudi se i podigni pogled
da te ne sustignu kletva i nesreća.
Podignimo ruke ka nebu
da ga ščepamo za grkljan
svako svoga.
Vrebajmo strpljivo
kao iskusne secikese.
Ukazaće se već belo grlo kopileta
u prepletu obećanih orgija
tamo gore.
Podignimo ruke ka nebu
jer video sam znak
– ekipa porno glumaca
podignutih ruku bacila se sa litice.
(Moram malo da lažem i zasmejavam,
da se fariseji od ukusa ne prime na ideju
da me obese.)
Ne rugajte se vi lepi i pristojni
nego ruke ka nebu
ne propuštajte priliku.
I možete da me poljubite u dupe
jer vaše me devojke još uvek vole.
Homosatanikus
Homopoetikus skače sa konfesionalnog neba
na zemlju otadžbinsku
i trese je mlakim rečima
koje mu majka vredno prevodi na ruski i engleski.
Trese je silnije od plotuna streljačkog voda
i od počasnog plotuna streljačkom vodu
i od pada presamićenog trupla, trese poeta doktus.
Onda se ispruži preko majke
te se sunča pod neonskim krstom nebeskim, mrtvim
bludi poeta boem.
Homopoetikus – moderni homosatanikus,
ne golica njega pitanje
o logorima, varvarizmu i poeziji.
Samo nek se benigno šapuće u časopisu.
Da li je to moda ili bolest?
Homosatanikus ima knjigu:
Vidi moja knjiga! oči ću da ti knjigom vadim.
Kakva ljigava nakaza, pesnik.
A devojčice postmoderne umereno bezobrazne
mutiraju u estradne Desanke
Maksimović.
Zenit:
Papir nije život
Ljudi su ubice.
pripremila za AF - Đurđica Čilić Škeljo
