Daddyev dnevnik

do pušče bistre i natrag (1)

polazak:
krenuli smo točno u ponoć, odmah nakon one glupe utakmice s englezima. put do trevisa je otprilike 5 i pol čuki. slovenci su i dalje vrlo kul na grani. talijani su me u trevisu na check inu zajebavali za klamericu koju sam si ostavio u torbi s kojom sam trebao ući u avion. odlučio sam da im ni pod koju cijenu neću poklonit jebenu klamericu, izašao sam van i vratio se na parking ostavit oštar predmet u đanin auto. onda sam se vratio i stao ponovo u red gdje sam bio uvjerljivo 101. na redu (sve moje stvari su već praktički bile na boardingu). borščak mi je u spasonosnom trenu vikao mahao i gestikulirao skriven iza nekih roleta da preskočim taj red i kažem digiću cariniku da sam već sve obavio i da me puste. i bi tako.
let do bruxellesa je oko čuku i pol.
u bruxellesu pada ogavna sitna kiša i hladno je u pizdu materinu (zapravo nismo u bruxellesu nego u charleloau). okupiramo separe jedinog restorana aerodroma i naručujemo kavu za 2,5e i pive za 4e. ono, buraz; krenula evropa da nas pljačka. čujte, braćice moja, do sljedećeg leta preostalo je 8 sati, da smo redovito naručivali bankrotirali bi. no, to nije najgore. najgore je što smo prvo ja, a potom i tarle – zaspali za stolom. kužiš; na solu 1 kava i braća hrvati spavaju s glavama u pepeljarama. onda je zaspao i dino skriven iza svoje gitare.
u jednom trenutku, meni iza leđa, strahovit se tresak prolomi našim fancy šmency restorančićem. onak bunovan okrenem se i ugledam neku ružnu babu kako u svojim ručerdama drži limenu tacnu za poslugu i sprema se tresnut je u pod, još jedared. i tresnula ona uz neko ojkanje i mukanje koje je nama balkanerosima trebao biti znak da prestanemo đonjati po stolovima. fakat mi je žao što nisam iskoristio genijalnu priliku da je pošaljem u tristopet pičkih materina na čistom hrvatskom. bio bi mi gušt, a po prvi puta ne bi zbog toga snosio nikakve posljedice.
8 jebenih sati prikovani u separeu....tri put san umra reko bi oliver dragojević.
let od usranog bruxellesa do dublina je isto oko sat i pol.
u dublinskoj zračnoj luci kreće šou:
carinik me pita: band? muzičari? ja: da. carinik: kolko vas ima? ja: paaa....7 (nesigurno)...ovaj 8 (umoran sam i ne znam za sebe) carinik: ???? ja (značajno): imas nas 9!!! carinik: ovdje ste došli držati koncert. ja:da. carinik: došli ste svirati za novac?! ja: paaaa....ovaaaaj....da. carinik (s puno topline i samozatajne znatiželje): ok, da li za to imate RADNU DOZVOLU?! ja: ivaaaaaaaaaaan, dooooođiiiiii brzo jeeeboteeee....hoće radnu dozvolu, nemamo je! (ivan je bio 10 m dalje od mene u redu) carinik ponavlja pitanje ivanu: imate li radnu dozvolu? ivan: not a....such!
ovo je bio najfenomenalniji odgovor na najzajebanije pitanje u mojoj vasceloj karijeri. i jebeno je što ja nisam vlasnik odgovora nego kardinal! znojim se. frajer nam kaže da nas istog časa ako hoće može vratit doma. ja mu u bunilu dajem papir s kontaktima u dublinu (papir koji mi je sanjin napisao na hrvatskom!). frajer nakulerskije zove orlu, organizatoricu festivala. on ima plenti of tajm. orla je srećom na aerodromu, čeka nas da se pojavimo. ivan skuži da irski carinik objašnjava orli da trebaju napisat kako sviramo za putne troškove i da će sve bit ok. ivan mi kaže da je jerfra odličan, da ludim organizatorima koji nas nisu upozorili za radnu dozvolu osobno savjetuje kako da riješe sranje da nas on može pustit! kardinal me upozorio da prestanem radit grimase jer će sve bit kul.
prolazimo. ivan carinika zove na gig. yeah.
dolje nas čeka orla i neki hrvatsko govorni čovjek. trpamo se u minibus. «christchurch hall» je naše hotelsko odredište, možemo reć, u centru grada. sobe su genijalne. zapravo, apartmani. nas po troje odsjeda u apartmančićima s dvije spavaće, dnevnom, kuhinjom i naravno sraonom i praonom. sve izgleda cakum pakum, super.
klopa nam u dublinu nije bila osigurana (dublin je skuplji od londona!!!) što me još u zagrebu činilo paranoičnim. ziher je samo ova večera na koju smo krenuli nakon smještaja u hotelu.
u jebeno pristalom restoranu čeka nas glavni i odgovorni festa (nigel?!, nisam zapamtio op.a.), orla, do nje sjedi neka londonska preseravačka skulptorica (valjda u nekoj komisiji festivala koji je bdw multimedijalan, abla habla...) i njen super truper dečko koji je, kako smo kasnije čuli, odvalio kad je čuo ploču i rekao glavnima da nas svakako moraju pozvati.
u dublinu je iritantno hladno (tak, oko 8°C), pada pljuščina nošena vjetrom nimalo nalik na svog londonskog blizanca, londonsku kišicu kakvu si ja ko kišomrzac samo poželjeti mogu. daklem, vrijeme je ogavno. super truper dečko stalno s nama izlazi van pušit pljuge na to orkansko nevrijeme i veli da je to uobičajeno ljeto u irskoj. ja sam mu samo rekao da on nema pojma kaje to ljeto. on je rekao da nema pojma.
inače, do nas su ispod tende restača u nikotinskoj ovisnosti blagodarile i neke mlađahne curice koje su dole u resoranu blagovale s nekim japancima i ircima i štatigajaznam. uglavno, irske cure po tom nevremenu odjevene su u sandalice i lagane lagane haljinice s bratelicama. polugole. respect, rekoh sebi u bradu.
fakat, taj zakon (za koji ću kasnije saznati da je na velikoj kušnji jer je dublin prejebeno turistički grad gdje je za strangere zabrana pušenja i u pubovima pregolema pušiona) od pušača doslovno radi najveće idiote. kakva je groteska gledati jadnike koji se po oluji stiskaju ispod tende otmjenih restorana panično uvlačeći dim koji ti u takvim okolnostima nije nikakav gušt. ti si jednostavno u poziciji ovisničkog smeća. i ko te jebe. ovisniče.
ok, nakon pola popušene pljuge zgibo sam natrag u restač. lamb. wow. visi mi lamb s nekog vješala ko ražnjići. a dole ispod te sadističke instalacije zrcali se tanjur sa salatom. wow. koji ću kurac s tim?
mičem tanjur sa salatom u desnu stranu, a lambovinu skidam s tog ražnjića i njupam. nemam volje na kraju suludog dana i nakon što 40 sati nisam spavao istraživati načine izjedanja janjetine u svom tanjuru. ja sam seljak.
- - - -
tek sam počeo. očekujte slijedeći nastavak......