Daddyev dnevnik

zmešancija

slovenija je prošla kul. mjesto se zvalo mariborski otok, a fešta (kakvih slovenci na proljeće imaju mali milion) zvala se «lampiončki».
otkad su u evropskoj uniji slovenski su carinici jebeno bolje volje, il mi se to samo čini, il smo imali nevjerojatnu sreću s «veselim» smjenama. ono, niko nas nije rastavljao na proste faktore što sam, iskreno, očekivao. dapače, bili su ugodni i dobre volje, dakle onakvi kakvi nisu bili baš nikad. ne bi čovjek vjerovao, al to nam dosta znači. jebomemalipas, ko da imaju nekakav «evropski» naputak o ljubaznosti i inim bontonskim opterećenjima. ili sad kad i formalno nemaju nikakve veze s nama i ostatkom balkanaca možda im je kamen pao sa kurca pa nas ko male bebače mogu potašati po glavama i propustiti u gospođu evropu. jel kuiš, zna se ko stražari!
»lampiončki» su lokalna studentska fešta u obližnjoj mariborskoj šumi kraj rijeke. počne popodne s klasičnim debilnim grupnim igrama u ispijanju pive na eks, a kasnije se nastavi s koncertom sve do jutra. najveće su zvijezde bili uskrsli «šank rok» (to su oni kaj pišta zove svake prestupne na zombijadnu metalmaniu) i zoran predin s bandom. prije nas su svirale horde tzv. jukebox bandova koji u dlaku skidaju najširi repertoar od «ajvontubrejkfri» do «song2» do ejsidisijevaca. a sve to sviraju neki šminkerčići kojima je valjda san imati PRAVI band sa SVOJIM  pjesmama.
kakav nam je u sloveniji status takav imamo i tretman: tonsku smo imali s ogromnim kašnjenjem i okljaštrena nam je na 1 sat (u njoj smo napravili tonsku za bubanj koja je vrijedila za sve bandove. nitko osim nas i šank roka (koji ko prave face imaju svoju opremu na stageu koju nitko ne smije koristiti) nije ni imao tonsku), a onda je uslijed kašnjenja cijelog programa nama pokraćena i svirka – umjesto 14 svirali smo samo 9 pjesama. a znate da obožavam kad se pripremam za jedno da bi na kraju ispalo nešto sasvim pedeseto.
bdw, razglas za tu lampiončku zajebanciju je negdje na razini onih koje je koristio npr. zagreb gori. mislim da je dovoljno za ilustraciju, kužite gdje smo onda mi, a gdje oni. mada nam se to ne sviđa, dečki – to je istina, istina je oko nas. x files.
fus notica: niste valjda pomislili da nam komp nije napravio feštu nad feštama prije svirke; preko 10x za redom se nisu htjeli dignuti windowsi. božaniće je već dizao ruke. bar se nešto dizalo. (evo baš danas saznajem da je stvar u matičnoj ploči – 400e! pa super, puna dva mjeseca nije bio u servisu)
- - - -
sanjin će s nama raditi još neko vrijeme. želi otići «jer ne vidi perspektivu». meni je drago da smo mi, eto, trening kamp u kojem čovjek ko u nekoj komuni može shvatiti što ga interesira a što ne. što može a što ne može. krasno je to. a i izuzetno fino plaćeno. dobro dođe dok se ne konsolidiraš, dođeš sebi i naravno – kreneš dalje. od nas, mislim.
- - - -
faking jebena bljeskalica još nije platila. ko da se meni svira na tom kurcu od televizije. besplatno! prvo se producent emisije pravi ćoso jedno 2 metra, a onda kad ih je sanjin malo poturirao, kao, javio se i zbrojio sve skupa ko da nas je bilo 7. a bilo nas je 9. pa dobro, platit ćete za 9 jebem vam ja majku. (cifre su per capita)
- - - -
e, ovaj trip za dublin bit će, kako i priliči, jebena avantura.
pazi ovo: krenemo u ponoć, dođemo u 6 u veneciju, letimo rajanom za bruxelles, pa 8 sati zjakanja zjaka do konačnog leta za dublin. cca. 18 sati. rajan nema direktne letove za dublin iz trsta i graza, možemo preko londona, eeee miki, onda se plaća i viza.
a sve je to ništa u usporedbi s problemima s opremom. mislim, kad bi to furali kombijem, pa jebiga, onak, to je preko 2 somića eura.
traži se varijanta kako da neke stvari tamo osiguraju organizatori festivala, a neke, zapravo pun kurac njih bi nosili mi. naravno da nemamo flight caseve niti ćemo ih ubrzo steći tako ni slučajno ne možemo računati da sve to uguramo u box. a rajan i inače apostrofira da nisu baš najsretnija leteća opcija za prijevoz muzičke opreme. naj mi je smješnije kad napominju da «instrumente poput harfe nije preporučljivo furati u avion». dok sam pratio sanjinov tok misli, najprihvatljivija mi je bila varijanta koju i sam rajan preferira – društvo, kupite si dodatne siceve i stavite opremu na njih! pa jebote, fiiirmom krstić – firmom krstić – zaaaaa beoooograaad – za beograd.....
inače, u dublinu taj dan sviramo soliška. naime, stvar traje 7 dana i tog dana bi mi trebali biti jedini band. znam da je to ko neka super fora, al ja sam baš htio u belom svetu s nekim podjelit stage.
- - - -
naposlijetku i tek tako:
velikim meštrima i super frajerima nisam popustio i neće nas zajebavati ko što će ostale. gle, oni su poslovni, mi smo poslovni. e jebiga, dečkasi, nećemo poslovati emocijama, zaslugama i čija je mama veća. lovom se posluje. i dat će velki frajeri lovušu. ma, milije mi je to od same cifre!