001 // 002 // 003 // 004 // 005 // 006 // 007 // 008 // 009 // 010 // 011 // 012 // 013 // 014 // 015 // 016
| 18.11.2001 | • | 19.11.2001 | • | 20.11.2001 | • | 21.11.2001 | • | 22.11.2001 | • | 23.11.2001 | • | 24.11.2001 | • | 26.11.2001 | • | 27.11.2001 | • | 29.11.2001 | • | 30.11.2001 | • | 1.12.2001 | • | 2.12.2001 | • | 3.12.2001 | • | 4.12.2001 | • | 5.12.2001 | • | 6.12.2001 | • | 7.12.2001 | • | 8.12.2001 | • | 9.12.2001 | • | 10.12.2001 | • | 11.12.2001 | • | 12.12.2001 | • | 13.12.2001 | • | 14.12.2001 | • | 15.12.2001 | • | 16.12.2001 | • | 17.12.2001 | • | 18.12.2001 | • | 19.12.2001 | • | 20.12.2001 | • | 21.12.2001 | • | 22.12.2001 | • | 23.12.2001 | • | 24.12.2001 | • | 25.12.2001 | • | 26.12.2001 | • | 27.12.2001 | • | 28.12.2001 | • | 29.12.2001 | • | 30.12.2001 |
08.12.2001
djetinjstvo sam proveo u kvartu. u kvartu je pušiona, al smo se međusobno uvjeravali da je doma uvijek 2:0 za nas. a to je dovoljno za uzvrat.
svi iz centra su pederi. bar se to zna.
onda sam 10-tak godina proveo u centru jer su mi "rupe" za vježbanje bile tamo. zanimljivo, varijante s garažama po kvartu praktički se nisu ni otvarale.
tako smo, silom prilika, upoznali grad.
nakon nekog vremena, u doba dok su nam nosevi visoko parali zagrebački smog, utuvili smo si da smo mi vlasnici zagrebačkog podzemlja zemlje i neba.
imao sam osjećaj nenadjebive veličine i snage. klinci iz pruđa i utrina pokorili su "centar". trebalo je samo to stanje održavati slijedećih 40-50 godina i misija bi bila uspješno dovršena, mislili smo.
nekako usputno, javljao mi se (znakovi/poruke) feeling da to ipak nije moja misija. da mogu puno više. da nije važno da je moja nadmoć nadmoćna samo zato jer je svima na oku. osjećao sam da misiji treba reć pa-pa. postalo mi je jasno da sam smrtan i da je inzistiranje na besmrtnosti uzaludan job. i da je forsiranje "najvećosti" glupo jer su svi koji su se takvima deklarirali notorni glupaci. htio sam postat mali, ono što jesam. učinilo mi se da je važnije dan po dan, biti dobar. sebi, a time, valjda, i ostalima. i tako do kraja.
dok sam kontemplirao, nisam ni primjetio da je svijet oko mene "apsajd-daunirao". hodao sam po gradu iz navike. ništa drugo nikad nisam ni naučio. samo hodati. "stigao je luc", učinilo mi se da je rekao jedan momak drugom momku jedne srijede u najvećoj buci "saloona", ispred ružne crne kante od zvučnika. sentenca me zatekla u mom najvećem preseravanju na "glamour partyju". jebote!, stigao je! dobro si čuo, rekoh si, i ni slučajno ne pomišljaj da se radi o kakvom lucianu luciji luciću od milja zvanom - luc. ne mogu reći da su me ti dječaci otjerali iz centra, ali.....kumovali su.
ubrzo sam skužio da gubitak vlasti u centru nije bio jedini gubitak. izgubio sam kompletan grad. da, i kvart. kako ništa drugo nisam ni imao, lakonski možete zaključiti da sam izgubio - sve. ne, nisam se ljutio. u šoku nema mjesta za jake emocije. šok je jači od svega.
- - - -
kao teeny čitao sam da su se takve stvari događale i nekadašnjim velikim jahačima ovog, pa i drugih gradova.
a) išli su mi na kurac, jer, ko ih jebe
b) bio je to samo i jedino znak da su stari, puno prestari i starački ego kolje im dušu i kleca koljena
c) smatrao sam i smatram da to što su dobili su i zaslužili
d) ta spika mi je bila i ostala dosadna
bilo mi je normalno da sjašu, jer za dvojicu nema mjesta, drugari. a ja sam tada odlučio biti na vrhu.
slijedom toga, logično je da sam "nowdays" u prvom licu dočekao sve pod a), b), c) i d).
oooo, da li???
mota mi se po neurokorteksu čudno pitanje. tko je danas vlasnik grada?
zapravo, nema ga. doba je bezvlašća.
a to je, ipak, nešto novo. mislim da se treba znati kog se treba bojati i kome poskrivečki jebati mater.
baš je bezveze da se svak svakog boji.
ja se bojim svega. povukao sam se u šumu. nemam se namjeru vraćati "dole". nemam vas namjeru tapšati po ramenima i pružati vam ruku. bojim se da me pritom ne pojedete. moja varijanta vlastite smrti je, ipak, malko spektakularnija. (ljuba tadić u "kiklopu": "moja smrt bit će nešto fantastično." koji dan kasnije pišao je s balkona po strujnim vodovima u ulici. nikad mi nije bilo jasno da se na taj način može smrčit. tolko me to jebe da bi i sam probao. al da mi i uspije, ne bi više bilo originalno.)
strah je, zapravo, smrt - jel'da?!
- - - -
vaš strah rađa moj strah. moj tvori vaš. kužim ja to. koga se ne bojim?! ne bojim se mica emila y špire.....kraj, nema više. oni su zagreb.
sviranje u zg, samo je malo manje opasno, malo manje nepoželjno od sviranja u splitu ili....ne želim se ni prisjećat.
ne želim se cijeli život, i svuda, osjećat nelagodno. onda nisam dobar. onda ništa nema smisla. onda nema potrebe.
možda bi vam, prije odlaska, trebao priuštit da me pribijete na kolac, da riješim(o) dramu. ne, nisam isus.
da me išamarate ispljujete ismijete. kaj bi onda bilo?
vidjet ćemo.
svi iz centra su pederi. bar se to zna.
onda sam 10-tak godina proveo u centru jer su mi "rupe" za vježbanje bile tamo. zanimljivo, varijante s garažama po kvartu praktički se nisu ni otvarale.
tako smo, silom prilika, upoznali grad.
nakon nekog vremena, u doba dok su nam nosevi visoko parali zagrebački smog, utuvili smo si da smo mi vlasnici zagrebačkog podzemlja zemlje i neba.
imao sam osjećaj nenadjebive veličine i snage. klinci iz pruđa i utrina pokorili su "centar". trebalo je samo to stanje održavati slijedećih 40-50 godina i misija bi bila uspješno dovršena, mislili smo.
nekako usputno, javljao mi se (znakovi/poruke) feeling da to ipak nije moja misija. da mogu puno više. da nije važno da je moja nadmoć nadmoćna samo zato jer je svima na oku. osjećao sam da misiji treba reć pa-pa. postalo mi je jasno da sam smrtan i da je inzistiranje na besmrtnosti uzaludan job. i da je forsiranje "najvećosti" glupo jer su svi koji su se takvima deklarirali notorni glupaci. htio sam postat mali, ono što jesam. učinilo mi se da je važnije dan po dan, biti dobar. sebi, a time, valjda, i ostalima. i tako do kraja.
dok sam kontemplirao, nisam ni primjetio da je svijet oko mene "apsajd-daunirao". hodao sam po gradu iz navike. ništa drugo nikad nisam ni naučio. samo hodati. "stigao je luc", učinilo mi se da je rekao jedan momak drugom momku jedne srijede u najvećoj buci "saloona", ispred ružne crne kante od zvučnika. sentenca me zatekla u mom najvećem preseravanju na "glamour partyju". jebote!, stigao je! dobro si čuo, rekoh si, i ni slučajno ne pomišljaj da se radi o kakvom lucianu luciji luciću od milja zvanom - luc. ne mogu reći da su me ti dječaci otjerali iz centra, ali.....kumovali su.
ubrzo sam skužio da gubitak vlasti u centru nije bio jedini gubitak. izgubio sam kompletan grad. da, i kvart. kako ništa drugo nisam ni imao, lakonski možete zaključiti da sam izgubio - sve. ne, nisam se ljutio. u šoku nema mjesta za jake emocije. šok je jači od svega.
- - - -
kao teeny čitao sam da su se takve stvari događale i nekadašnjim velikim jahačima ovog, pa i drugih gradova.
a) išli su mi na kurac, jer, ko ih jebe
b) bio je to samo i jedino znak da su stari, puno prestari i starački ego kolje im dušu i kleca koljena
c) smatrao sam i smatram da to što su dobili su i zaslužili
d) ta spika mi je bila i ostala dosadna
bilo mi je normalno da sjašu, jer za dvojicu nema mjesta, drugari. a ja sam tada odlučio biti na vrhu.
slijedom toga, logično je da sam "nowdays" u prvom licu dočekao sve pod a), b), c) i d).
oooo, da li???
mota mi se po neurokorteksu čudno pitanje. tko je danas vlasnik grada?
zapravo, nema ga. doba je bezvlašća.
a to je, ipak, nešto novo. mislim da se treba znati kog se treba bojati i kome poskrivečki jebati mater.
baš je bezveze da se svak svakog boji.
ja se bojim svega. povukao sam se u šumu. nemam se namjeru vraćati "dole". nemam vas namjeru tapšati po ramenima i pružati vam ruku. bojim se da me pritom ne pojedete. moja varijanta vlastite smrti je, ipak, malko spektakularnija. (ljuba tadić u "kiklopu": "moja smrt bit će nešto fantastično." koji dan kasnije pišao je s balkona po strujnim vodovima u ulici. nikad mi nije bilo jasno da se na taj način može smrčit. tolko me to jebe da bi i sam probao. al da mi i uspije, ne bi više bilo originalno.)
strah je, zapravo, smrt - jel'da?!
- - - -
vaš strah rađa moj strah. moj tvori vaš. kužim ja to. koga se ne bojim?! ne bojim se mica emila y špire.....kraj, nema više. oni su zagreb.
sviranje u zg, samo je malo manje opasno, malo manje nepoželjno od sviranja u splitu ili....ne želim se ni prisjećat.
ne želim se cijeli život, i svuda, osjećat nelagodno. onda nisam dobar. onda ništa nema smisla. onda nema potrebe.
možda bi vam, prije odlaska, trebao priuštit da me pribijete na kolac, da riješim(o) dramu. ne, nisam isus.
da me išamarate ispljujete ismijete. kaj bi onda bilo?
vidjet ćemo.
