|
|
Eto, vratile se sve godine, i totalno sam oduševljena, lijepo je prisjetit se zašto sam svako jutro prvo išla vidjeti kaj ima novo u dnevniku.
Evo nešto jako zgodno, 3.12.01. skoro će opet bit aktuelno.
počeo je najkraći mjesec u godini. teško da prosinac (tek sad kužim da bi se svaki mjesec kod nas mogo zvat PROSI-nac) može u onom svom RADNOM obimu doseći i 20. datum u mjesecu. naime, tada i najvredniji hrvat prestaje raditi, naprosto, više nema nikoga da mu otvori vrata firme.
počinje suluda zajebancija veselog naroda, pravih tulumdžija šaljivdžija i lola. država se ori pjesmom sveopćom radošću&veseljem drugarstvom uzajamnom pomoći razumijevanjem. isus tu ne zalazi jer zna da je baš sve u najboljem redu. ljudi odišu zadovoljstvom i njegovo bi nas prisustvo samo zbunjivalo; kaje sad? zakaj je došo? kaje neka frka/ nekaj ne valja!?
tako mu mi već početkom mjeseca na komadu šeles papira uperenog prema betlehemu napišemo: NISMO KOD KUĆE I NE ZNAMO KAD ĆEMO DOĆ. NE DOLAZI!
AKO NAS BAŠ HITNO TREBAŠ PITAJ DEDA MRAZA. NJEMU SMO POSLALI SVOJU DECU DA IH ON PODNOSI. NEGDJE U OŽUJKU VRATIT ĆEMO SE PO NJIH. AKO TI SE DA , A TI NAS, RAZBU, PRIČEKAJ. TAMAN ONDA ĆEMO SE POČET ODVIKAVAT OD ŽDERANJA PSOVANJA I OBLOKAVANJA. samo zbog tebe. BAJDVEJ, MALO NAM JE KORIZMA, BAŠ SVAKE GODINE, PEININDIES, KUIŠ?!
|
