u suboti u skopju bila promocija knjige išmail. mislim.. promocija.. ono.. ništo novo, ne?
fora je što su autori knjige vlado arsenijević i aleksandar zograf (likovi o kojima je već pričao naš vlado).
sad ne bih gnjavio kako je nastala ta knjiga, već ću pejstati zografov uvod u knjizi.
Spisateljska delatnost, baš kao i crtanje stripova, obično nastaju u osami, u privatnosti soba i u studijima gde ne volite da se neko muva (početkom dvadesetog veka, strip crtači su radili u kancelarijama novina i časopisa, ali to je već nekakva praistorija). Dok crtam svoje stripove, ova monaška atmosfera mi nimalo ne smeta. Naprotiv. Međutim, mislim da je korisno da se povremeno rutina razbije na kreativan način. Zato smatram da je osveženje ako dođem u priliku da učestvujem u nekakvom zajedničkom projektu, ili inspirativnoj saradnji.
Učinilo se da bi tako nešto mogla da bude ponuda koja je stigla od prijatelja iz Pariza – strip crtač Thierry Guitard i njegova žena Miriana Mislov su bili među autorima zastupljenim u ediciji “mračne” književnosti koja se zove Black is Beautiful, malog underground izdavača iz Marseja. Serija knjiga koja je bila objavljena u ovoj ediciji zaista je nešto posebno – u pitanju je eksperiment koji spaja jednog crtača i jednog pisca. Crtač najpre kreira crtež, koji bi trebalo da bude inspiracija piscu da na osnovu toga napiše kratku “noir” priču. Kada završi priču, pisac čitav materijal ponovo vraća crtaču, koji tekst ilustruje serijom crteža. Sve to na kraju bude objavljeno u knjizi, štampanoj crnom bojom na crnom papiru! U pitanju su vrlo zanimljiva izdanja, koja su zabavna za čitanje i za razgledanje.
Nakon što su Thierry i Miriana predložili da učestvujem u izradi novog Black is Beautiful izdanja, i kada je trebalo pronaći pisca sa kojim bih mogao da sarađujem, na pamet mi je pao stari poznanik, Vladimir Arsenijević. Njegovi romani su prevedeni na francuski jezik, tako da nije bilo potrebno dodatno objašnjavanje francuskim prijateljima. Sve je bilo dogovoreno u vrlo kratkom roku.
Vladimira Arsenijevića sam upoznao početkom osamdesetih – on je bio član beogradskog punk benda Urbana Gerila, a ja sam uređivao fanzin koji se zvao Kreten. Bilo je to vreme novotalasne euforije, koja je imala priličan uticaj na stvaranje nove i drukčije atmosfere na off-sceni u (ondašnjoj) Jugoslaviji. Tinejdžeri, poput nas, stvarali su muziku ili izražavali svoje mišljenje u jeftinim fotokopiranim samizdat časopisima nezavisno od bilo kakvih institucija ili “proverenih kanala”. To su možda bili tek nedoterani produkti gradskih klinaca, međutim, ti su klinci bez sumnje bili nešto poput "gnevnih mladih ljudi" (ha ha ha).
Bilo kako bilo, o Vladimiru godinama nisam čuo ništa, niti je bilo prilike da se sretnemo. Susreli smo se tek nakon petnaestak godina, krajem devedesetih. Balkan je ponovo goreo nekom od svojih kriza koje, razume se, deluju krajnje otrežnjujuće. Vladimir je postao pisac, čija su dela prevođena na mnoge jezike. Ko bi rekao da će to biti sudbina suvonjavog klinca kojeg sam poznavao. Ja sam takođe već imao reputaciju strip crtača aktivnog na internacionalnoj sceni. Ni sam ne znam da objasnim kako sam se zatekao u toj životnoj ulozi. U svakom slučaju, poziv na saradnju koji smo dobili iz Francuske zvučao je sasvim zabavno.
Kada sam godine 2003. nacrtao “polazni” crtež [
Link], i predao ga Vladimiru, on je ubrzo počeo da tka zanimljivu skasku. Priznajem da sam taj
