001 // 002 // 003 // 004 // 005 // 006 // 007 // 008 // 009 // 010 // 011 // 012 // 013 // 014 // 015 // 016
| 3.1.2010 | • | 7.1.2010 | • | 14.1.2010 | • | 19.1.2010 | • | 21.1.2010 | • | 28.1.2010 | • | 1.2.2010 | • | 5.2.2010 | • | 9.2.2010 | • | 12.2.2010 | • | 20.2.2010 | • | 23.2.2010 | • | 28.2.2010 | • | 7.3.2010 | • | 14.3.2010 | • | 21.3.2010 | • | 30.3.2010 | • | 1.5.2010 | • | 4.5.2010 | • | 20.5.2010 | • | 30.5.2010 | • | 13.6.2010 | • | 15.7.2010 | • | 5.8.2010 | • | 10.8.2010 | • | 27.8.2010 | • | 25.9.2010 | • | 6.11.2010 | • | 22.12.2010 |
amerika zemlja bratska
27.08.2010
američki band - financijska konstrukcija
pročitajte ovo, stvarno je interesantno za nekog tko nema pojma kako stoje stvari u ovom bizzu.
mi, pipsi konkretno, možemo dragom bogu zahvaliti na nekim stvarima. ali da potpuno razumijem problematiku o tome nema spora.
mada je dosta tih relacija teško uspoređivati jer se radi o potpuno drugačijim bizz kondicijama.
u americi je konkurencija strašna i mali, čak i srednji bendovi imaju relativno malu cijenu zbog toga. s druge strane, svi oni, i mali i srednji mogu puno više svirati od nas, možda i do 100 gigova godišnje. a onda se zapitaš zar nije zapravo smisao svirati, a ne većinu godine provesti doma.
jer, vjerujte, pipsi ne mogu svirati u hrvatskoj više od 25-30 gigova taman da smo besplatni. naša cijena nije issue, kolika god bila. svaki put kad dobijemo šut kartu nikad cifra nije problem, dakle ne isplati se ni dumping.
i tak...ima milion toga.
recimo, jako sam zavidan amerima kaj (solidne) majice mogu kupiti i isprintati za 7,5 dollara jer je to ovdje naprosto nemoguće. mi na svom merchu ili mastodontski gubimo ili se ponegdje jedva pokrijemo. a pritom nam nitko ne uzima pare jer naprosto nit nema nikoga da nam uzme pare. što u konačnici samo znači da je ovaj teren amaterski, ništa drugo.
sve ovo zapravo spominjem jer je očigledan teror hitova, bez njih nema ništa. a to znači da mali milion dobrih bendova nakon nekog vremena, recimo do 10 godina isposničkog života naprosto odumire, a ostaju rihanne i govna.
američki band - financijska konstrukcija
pročitajte ovo, stvarno je interesantno za nekog tko nema pojma kako stoje stvari u ovom bizzu.
mi, pipsi konkretno, možemo dragom bogu zahvaliti na nekim stvarima. ali da potpuno razumijem problematiku o tome nema spora.
mada je dosta tih relacija teško uspoređivati jer se radi o potpuno drugačijim bizz kondicijama.
u americi je konkurencija strašna i mali, čak i srednji bendovi imaju relativno malu cijenu zbog toga. s druge strane, svi oni, i mali i srednji mogu puno više svirati od nas, možda i do 100 gigova godišnje. a onda se zapitaš zar nije zapravo smisao svirati, a ne većinu godine provesti doma.
jer, vjerujte, pipsi ne mogu svirati u hrvatskoj više od 25-30 gigova taman da smo besplatni. naša cijena nije issue, kolika god bila. svaki put kad dobijemo šut kartu nikad cifra nije problem, dakle ne isplati se ni dumping.
i tak...ima milion toga.
recimo, jako sam zavidan amerima kaj (solidne) majice mogu kupiti i isprintati za 7,5 dollara jer je to ovdje naprosto nemoguće. mi na svom merchu ili mastodontski gubimo ili se ponegdje jedva pokrijemo. a pritom nam nitko ne uzima pare jer naprosto nit nema nikoga da nam uzme pare. što u konačnici samo znači da je ovaj teren amaterski, ništa drugo.
sve ovo zapravo spominjem jer je očigledan teror hitova, bez njih nema ništa. a to znači da mali milion dobrih bendova nakon nekog vremena, recimo do 10 godina isposničkog života naprosto odumire, a ostaju rihanne i govna.
