Daddyev dnevnik

priča za malu decu

nikako ne mogu nastavit pisat dnevnike ako vam ne prepričam pričicu koju mi je neki dan ispričao jedan poznanik. naime, to je jedna od zgoda koje «celoj priči daju čudan tok..»
- - - -
dakle,
davno davno da davnije ne može biti u centru centrovog centra Nedodžije bijaše kameni teatar «pamella» u kojem carevaše zločesti patuljak pešo malenčić. bijaše on strah i trepet kamenog teatra, alfa mu i omega.
putujući cirkus čudnovatog imena «peci ceci vleci cici» jednog je čarobnog dana kontaktirao pešu ne bi li u «pamelli» odigrali svoju pagansku cirkusariju – u vlastitoj produkciji. (zašto su to učinili ni sam dragi bog ne zna. vole se cirkusirat, valjda.) «pamellu» su, takva je praksa bila uobičajena, putujući cirkusi često znali iznajmljivati na dan, najviše dva za svoje predstave ubogom puku. za zlatnike, naravno. pešo je, ko glavešina teatra, safiru -  menadžeru cirkusa - izvjesio cijenu najma – 10 somova zlatnika. to je velika brojka, ali ustaljena. nije nit prijateljska, nit specijalno neprijateljska. (naime, «peci ceci vleci cici» i teatar «pamella» već su poslovali u prošlosti, na obostrano veselje i korist. nikakvih problema nije bilo. pače, gosn malenčić je u jednoj prilici dopustio putujućem cirkusu da se čak pola godine uvježbavaju u jednoj od pećina u «pamelli» i «peci ceci..» mu bijahu na tome zahvalni.) pešo i safir paralelno u više navrata razgovaraše i o datumu igrokaza, te je gosn pešo u jošte više navrata mijenjao već dogovoreni termin. konačno i koncatno, dogovoriše dobitnu kombinaciju – nek se cirkusarija odigra 3.2 neke godine pr.n.e. deal, dogovoreno, ruka ruci. može.
trebalo je još samo dogovoriti sitne tehničke detalje sa za to odgovornom gospođom iz teatra - sekom. i bi tako; sve je gospođa seka dogovorila u internoj birtiji «pamelle» sa našim junačinama safirom, članovima cirkusa pubom i trubom, a bogme i s dizajnerom svjetla pašom. deal – deal, može – može, ovako i onako, ruka ruci.
nije prošlo ni dva tri dana kadli se opet čuše menadžer safir i patuljak pešo. ajoooj, zlo i naopako! dere se pešo na safira «tja, ko vam je odobrio pagansku cirkusariju u «pamelli», nema ništa od toga, zna se jako dobro da se tu više ne održavaju prikazi putujućih cirkusa! ili...ili...onda vas to stoji 15000 zlatnika...ili...ili....nek onaj vaš mecena mile nešto (!?) donira «pamelli»!!!!!!!!!
ajooooj, zlo i naopako, pozlilo našem peši, poludio načisto! sranje, sve će propasti. baš bezveze.
safiru je stvarno bilo bezveze gosn malenčiću reći da je upravo ON, pešo malenčić glavom i bradom odobrio i sve dogovorio sa njim, safirom, a time i sa peci ceci vleci cicijem. teško je nekom tko boluje od sch objašnjavat da boluje od čega već boluje, jel'te?! teško mu je objasnit i da je sad malo kasno za iščašeno ponašanje, krenuli dogovori o reklami, plakati u pripremi...(lučonoša paša vizu za dalek put samo zbog cirkusarije u «pamelli» poništio, nije zajebancija...)
požalio se naš safir prijatelju i jednom od članova cirkusa miletu (onom kojeg spominje i pešo). mile je, bogami, navikao da se razno razni sklopovi kromosoma tako ponašaju prema «peci ceciju..», nije mu to ništa novo. «no passeran, gosn malenčić, nećemo se tako igrati», uzvikne mile. nije mu bilo novo ni to da se «peci ceci..» u Nedodžiji direktno ucjenjuje njegovim imenom, sve je to stara priča. tek, nije navikao da se tako ponaša i gosn malenčić. tja, čemu i zašto, jebemu zeca?! i tako, odjednom!?
mile časa ne časiše i osobno nazvaše jedan drugi teatar da se raspita o slobodnim terminima. jebiga, ovi drugih termina neimaše, pa mile nazvaše svog starog poznanika i katkad poslovnog partnera Kamenog da s njim vidi što se može učiniti. Kameni je sve vlasti preživio, lija li je lisica, u kulturi Centra Nedodžije drži i bič i zob.
»takva i takva je stvar», prepričao mile sve Kamenom o pešinoj čudljivoj čudi, te dometnuo da pešu ne misli ni zvati ni moliti, a bogme mu ne misli ni popustiti. «slušaj, mile», reče Kameni koji pozna i pešu i nešu i Kešu ko svoj džep. «vidi ovako, kak će bit – Centar Nedodžije časti vas najmom «pamelle»!
????!!!!, začudi se mile.
»jašta, fino, sad ću ja nazvat pešu», dometne Kameni, «i reći mu ovako: gle, pešo, Centar Nedodžije ti plaća «pamellu» 3.2., ti reci kolko tražiš! 1, 2, 10, 15, 50000, 5 000 000 zlatnika?! može, prijatelju! samo...vidi..kad slijedeći puta nešto od Centra Nedodžije iščeš, tu si cifru ondak unaprijed oduzmi!
»čuj, Kameni, sve je to kuliška», primjeti mile, «al nemoj da smo sad mi iz cirkusa nešto dužni Centru Nedodžije!, ne želimo imat ništa s tim»
»mile, vidi...ti si biznismen....e, vidiš....i ja sam ti biznismen. ništa ne brini, nitko nikom ništa nije dužan!», zaključi ovu sagu (na neko vrijeme) Kameni. «vidimo se 3.2 neke godine prije nove ere u «pamelli»!»
- - - -
eto, prenio vam ja pričicu svog poznanika tek tolko da nam ne bude dosadno izneđu dva dnevnika.
i sve ostaše ko i u početku i na vjeke vjekova....zamalo da mogu reć i onu «i izrodiše čopor dječice i živješe sve do smrti...»
ili.....?!?!?!?!?!?!