001 // 002 // 003 // 004 // 005 // 006 // 007 // 008 // 009 // 010 // 011 // 012 // 013 // 014 // 015 // 016
27.11.2003
božanić dolazi po mene svako jutro u 10. s mojim autom koji on sad vozi, jer je stvarno loše za mašinu da stoji. uostalom, nakon samo 1,5 mjeseci stajanja ispred kuće otišao nam je akumulator, zakočila se ručna, sjebalo se elektronsko paljenje (auto kod brzog prebacivanja brzine počinje turirati ful gas, kad se to prvi puta desilo usrali smo se). ivan tako ima prijevoz, a bogme imam ga i ja. ja sam jednog lijepog dana, prije 4 godine odlučio da se više neću voziti s plebsom u javnom prijevozu i taj izdatak za punto nikad nisam žalio. bar malo sam gospodin.
elem, vozimo se po maksimirskoj, skrenemo desno prema chipoteci gdje treba ubost nešto za komp...pljuump...čudan zvuk, veli kardinal. izađemo iz auta, pukla jebena guma. sou faking vot, pitate me!? izvadiš rezervnu, promijeniš, muško si, u čemu je problem?
e, pa problem je. dignem tapicirung, kod većine vozila postoji vida koja se ručno može odšarafiti, a drži plastičnu konstrukciju koja je smještena u rezervnoj gumi, između ostalog i ručna dizalica je tamo.
govno se negdje zajelo, ne da se odšarafit. ne mogu do gume. lupamo metalnim predmetima. odlazim u neki dućan po wd 40, špricamo gore i dole. auto nam je, srećom, u malom oluku odmah do kafića gdje se inače navijači okupljaju prije tekme, nasuprot zapadnoj tribini. nismo baš nasred ceste, ajde-de. lupamo po toj vidi. ja divljam. zovem yayu u bolnicu da mi pošalje starog da nam pomogne. ne znam kako, al on je taksista, valjda nam neki vrag može pomoć, nekog pozvat...kardinal ima tisuću prijedloga na koje ja imam unificiran odgovor – NE! kao, ajmo pozvat tina da dođe i privremeno nam da kotač od kangooa (!?) pa tako da odemo do vulkanizera. NE! ajmo pozvat borščaka, on ima punto, al mu ne radi mobi jer je izgubio karticu u telefonu (??kako jebote?). NE! ajde, kaže kardinal, idem ja do rupe tramvajem po borščaka, pa se vratimo s kotačem. NEEEEEEEEE!!! NE, ZVAT ĆU JEBENU POMOĆ NA CESTAMA, PIČKA IM MATERINA, OVO JE PRVI SLUČAJ U POVIJESTI DA IH NETKO ZOVE IZ OVOG RAZLOGA (svo to vrijeme svakih pet minuta odlazim lupati i špricati zavrtanj). kiša pada nemilice. zovem 987, dobivam «pomoć na cestama». koji će mi kurac pomoć na cestama!? di je vučna služba!? (poslije su mi rekli da je to neki drugi broj. jebiga, ja sam amater) kardinal je flegma tip, pa kako sam ja u nervnom slomu, moja žena zove njega jer samnom se ne može razgovarati. preko tinovog mobitela dolazimo do borščaka koji, naravno da ne može biti naravnije – nema rezervnu gumu! pa jebote, stvarno sam previše očekivao od čovjeka koji je izgubio sim karticu!
nakon sat i pol dolazi kirby, yayin tata. odlazi u auto, uzima klješta....pička od zavrtnja počinje se okretati! huuura! velim, kirby, odite na posao, stvar je rješena. kaže kirby kurac je rješena, šaraf se vrti u mjestu! ne, ne vjerujem, ne, to nije istina.
i tada kreće; kardinala je kirby poslao po PILU, fakin jebenu PILU u neki dućan kod dobrih ljudi. i njih dvojica su daljnjih sat vremena doslovce ko terminatori UNIŠTAVALI jebenu plastiku u kojoj se kupa šaraf. sve, sve su morali potrgati da ikako dođemo do gume. ne bi vjerovali koji posao, koja muka. na kraju kad su fakat otfikarili 98% plastičnog govna, a šaraf i dalje nije prolazio kroz spasonosnu rupicu, rekoh: čekajte, dečki. uzeo sam tu preostalu plastiku i svom snagom je isčupao iz auta. dobro da i getribu nisam izbio kolko sam pobjesnio!
i to bi bilo to. sama zamjena gume prošla je više manje ok. kirby nije imao živaca da ja stavljam ratkapu, treba je fino namjestiti i jako paziti da je pipac za pumpanje vani, a ne prekriven. morao sam staviti tu ratkapu jer rezervna guma ima crvenu! jebenu felgu. a auto je tak zmazan, tak je zmazan da je ta felga ko ona djevojčica u crvenom kaputiću u schindlerovoj listi.
krenuli smo prema rupi.
- - - -
zde, mario i tin u dadi. šineca nema, prodaje dionice svojoj bivšoj firmi (imate corsu? možda vam je šinec radio branik!), fakinbladi biznismen! nekako je mirna atmosfera, bez naboja, čudno, prečudno. mario je depresivan. ja kužim kad je depresivan, vidi mu se na faci. prepričavamo upravo preživljenu zgodu, eksam makijato, idem otključat prostoriju.
zamnom, iza leđa – tin. nikad ne ide prvi iza mene.
on: »buraz, nekaj moramo razgovarat» ja: «pa, razgovaraj!» on: «ovaj, misliš odmah sada da razgovaramo?» ja: «da, nego kaj – odmah!» on: «čuj.......dugo sam....razmišljao....i fakat mi nije lako....i ovaj....odlučio sam....ja više ne bi ovako....mislim, teško mi je....ali ja idem iz banda!»
da skratim: rekao je da bi išao svirati s amerom kojem je snimao ploču turneju u travnju po evropi, možda bi upoznao neke ljude, možda ostao vani...a ima tu još stvari koje su mu se desile privatno i da je to i sa curom razgovarao i da više nije sretan, i da više ne može biti svaki dan na probi, i da je u ovom bandu najviše naučio, i da su pipsi najbolji band u hrvatskoj, i da svaka čast meni....ali, ne bi on više. radio bi nešto svoje, drugačije trošio dane. dapače, razmišljao je o zamjenama i naveo dva dečka za koja nikad nisam čuo, što ne mora ništa značiti. sa jednim od njih je osobno danas išao razgovarati.
i tak. rekoh mu da nisam ni najmanje iznenađen, da je stvar u tome što je on «realan», a ja sam već dugo «nerealan». ja živim od svoje nerealnosti. pričali smo još 2 sata, pitao sam ima li još nekog da ode iz banda, nek to napravi odmah. borščak? zde? imate vi tih želja? ne? rekoh im još da danas svi mogu otići i iskreno im kažem da je usprkos tome moja najveća briga u sobi 1xx u petrovoj ulici i taj problem će biti prvi od sada do vječnosti. što ne znači da ovo drugo nije bitno, jebeno je bitno, ali...
sve ovo se desilo nakon koprivnice, kad smo nakon 7 mjeseci rudarenja u rupi konačno zvučali ko BAND! i ajmo sizife, ponovo, dugo nisi!
rješit ćemo. sve će biti ok. još ćemo svirati s tinom.
jebiga, ljudi, jebena je to neimaština. u toj neimaštini treba imati VJERU. kad se upitam kako sam uopće izgurao ovih 12 godina – samo vjerom, nikako drugačije ne mogu objasniti. fakat, nema nikakve logike što smo sve preživjeli i izgurali. nema.
tko vjere nema...stvarno se gnjavi sa nama.
- - - -
iza 7 navečer sam stigao u bolnicu do y. cool je.
zovem mamu. što radiš, zašto se ne javljaš? sjedim, kaže. plače. umire joj najstarija sestra. želi doć po mene u bolnicu i otfurat me doma. imam najbolju mamu na svijetu. nema šanse, kažem, nema šanse...
- - - -
znate li što se desilo samo 5 minuta prije nego što je ovaj dan krenuo krivo? pet minuta prije maksimirske prolazili smo kraj babukićeve gdje sam odrastao. kardinal veli: ej, jesi vidio ovog čovjeka pokraj kojeg smo prošli? čovječe, koji lik, ko iz lynchevih filmova!
okrenem se i kroz stražnju ultrazmazanu šajbu skužim čovjeka, oko 1.40m visine kako prelazi cestu. bio mi je predaleko da vidim obrise lica, al urezalo mi se ono «lynch».
možda brijem, možda brijem...kužite kaj hoću reći?
a onda si mislim – možda nam je frend, dobri vilenjak. i brijem, da nam se nije probušila guma, možda bi nas 500m dalje pogodio teretnjak ili....
strašan dan.
sizifova vjera
stvarno strašan dan. najviše me jebe što, nažalost, ima i strašnijih.
božanić dolazi po mene svako jutro u 10. s mojim autom koji on sad vozi, jer je stvarno loše za mašinu da stoji. uostalom, nakon samo 1,5 mjeseci stajanja ispred kuće otišao nam je akumulator, zakočila se ručna, sjebalo se elektronsko paljenje (auto kod brzog prebacivanja brzine počinje turirati ful gas, kad se to prvi puta desilo usrali smo se). ivan tako ima prijevoz, a bogme imam ga i ja. ja sam jednog lijepog dana, prije 4 godine odlučio da se više neću voziti s plebsom u javnom prijevozu i taj izdatak za punto nikad nisam žalio. bar malo sam gospodin.
elem, vozimo se po maksimirskoj, skrenemo desno prema chipoteci gdje treba ubost nešto za komp...pljuump...čudan zvuk, veli kardinal. izađemo iz auta, pukla jebena guma. sou faking vot, pitate me!? izvadiš rezervnu, promijeniš, muško si, u čemu je problem?
e, pa problem je. dignem tapicirung, kod većine vozila postoji vida koja se ručno može odšarafiti, a drži plastičnu konstrukciju koja je smještena u rezervnoj gumi, između ostalog i ručna dizalica je tamo.
govno se negdje zajelo, ne da se odšarafit. ne mogu do gume. lupamo metalnim predmetima. odlazim u neki dućan po wd 40, špricamo gore i dole. auto nam je, srećom, u malom oluku odmah do kafića gdje se inače navijači okupljaju prije tekme, nasuprot zapadnoj tribini. nismo baš nasred ceste, ajde-de. lupamo po toj vidi. ja divljam. zovem yayu u bolnicu da mi pošalje starog da nam pomogne. ne znam kako, al on je taksista, valjda nam neki vrag može pomoć, nekog pozvat...kardinal ima tisuću prijedloga na koje ja imam unificiran odgovor – NE! kao, ajmo pozvat tina da dođe i privremeno nam da kotač od kangooa (!?) pa tako da odemo do vulkanizera. NE! ajmo pozvat borščaka, on ima punto, al mu ne radi mobi jer je izgubio karticu u telefonu (??kako jebote?). NE! ajde, kaže kardinal, idem ja do rupe tramvajem po borščaka, pa se vratimo s kotačem. NEEEEEEEEE!!! NE, ZVAT ĆU JEBENU POMOĆ NA CESTAMA, PIČKA IM MATERINA, OVO JE PRVI SLUČAJ U POVIJESTI DA IH NETKO ZOVE IZ OVOG RAZLOGA (svo to vrijeme svakih pet minuta odlazim lupati i špricati zavrtanj). kiša pada nemilice. zovem 987, dobivam «pomoć na cestama». koji će mi kurac pomoć na cestama!? di je vučna služba!? (poslije su mi rekli da je to neki drugi broj. jebiga, ja sam amater) kardinal je flegma tip, pa kako sam ja u nervnom slomu, moja žena zove njega jer samnom se ne može razgovarati. preko tinovog mobitela dolazimo do borščaka koji, naravno da ne može biti naravnije – nema rezervnu gumu! pa jebote, stvarno sam previše očekivao od čovjeka koji je izgubio sim karticu!
nakon sat i pol dolazi kirby, yayin tata. odlazi u auto, uzima klješta....pička od zavrtnja počinje se okretati! huuura! velim, kirby, odite na posao, stvar je rješena. kaže kirby kurac je rješena, šaraf se vrti u mjestu! ne, ne vjerujem, ne, to nije istina.
i tada kreće; kardinala je kirby poslao po PILU, fakin jebenu PILU u neki dućan kod dobrih ljudi. i njih dvojica su daljnjih sat vremena doslovce ko terminatori UNIŠTAVALI jebenu plastiku u kojoj se kupa šaraf. sve, sve su morali potrgati da ikako dođemo do gume. ne bi vjerovali koji posao, koja muka. na kraju kad su fakat otfikarili 98% plastičnog govna, a šaraf i dalje nije prolazio kroz spasonosnu rupicu, rekoh: čekajte, dečki. uzeo sam tu preostalu plastiku i svom snagom je isčupao iz auta. dobro da i getribu nisam izbio kolko sam pobjesnio!
i to bi bilo to. sama zamjena gume prošla je više manje ok. kirby nije imao živaca da ja stavljam ratkapu, treba je fino namjestiti i jako paziti da je pipac za pumpanje vani, a ne prekriven. morao sam staviti tu ratkapu jer rezervna guma ima crvenu! jebenu felgu. a auto je tak zmazan, tak je zmazan da je ta felga ko ona djevojčica u crvenom kaputiću u schindlerovoj listi.
krenuli smo prema rupi.
- - - -
zde, mario i tin u dadi. šineca nema, prodaje dionice svojoj bivšoj firmi (imate corsu? možda vam je šinec radio branik!), fakinbladi biznismen! nekako je mirna atmosfera, bez naboja, čudno, prečudno. mario je depresivan. ja kužim kad je depresivan, vidi mu se na faci. prepričavamo upravo preživljenu zgodu, eksam makijato, idem otključat prostoriju.
zamnom, iza leđa – tin. nikad ne ide prvi iza mene.
on: »buraz, nekaj moramo razgovarat» ja: «pa, razgovaraj!» on: «ovaj, misliš odmah sada da razgovaramo?» ja: «da, nego kaj – odmah!» on: «čuj.......dugo sam....razmišljao....i fakat mi nije lako....i ovaj....odlučio sam....ja više ne bi ovako....mislim, teško mi je....ali ja idem iz banda!»
da skratim: rekao je da bi išao svirati s amerom kojem je snimao ploču turneju u travnju po evropi, možda bi upoznao neke ljude, možda ostao vani...a ima tu još stvari koje su mu se desile privatno i da je to i sa curom razgovarao i da više nije sretan, i da više ne može biti svaki dan na probi, i da je u ovom bandu najviše naučio, i da su pipsi najbolji band u hrvatskoj, i da svaka čast meni....ali, ne bi on više. radio bi nešto svoje, drugačije trošio dane. dapače, razmišljao je o zamjenama i naveo dva dečka za koja nikad nisam čuo, što ne mora ništa značiti. sa jednim od njih je osobno danas išao razgovarati.
i tak. rekoh mu da nisam ni najmanje iznenađen, da je stvar u tome što je on «realan», a ja sam već dugo «nerealan». ja živim od svoje nerealnosti. pričali smo još 2 sata, pitao sam ima li još nekog da ode iz banda, nek to napravi odmah. borščak? zde? imate vi tih želja? ne? rekoh im još da danas svi mogu otići i iskreno im kažem da je usprkos tome moja najveća briga u sobi 1xx u petrovoj ulici i taj problem će biti prvi od sada do vječnosti. što ne znači da ovo drugo nije bitno, jebeno je bitno, ali...
sve ovo se desilo nakon koprivnice, kad smo nakon 7 mjeseci rudarenja u rupi konačno zvučali ko BAND! i ajmo sizife, ponovo, dugo nisi!
rješit ćemo. sve će biti ok. još ćemo svirati s tinom.
jebiga, ljudi, jebena je to neimaština. u toj neimaštini treba imati VJERU. kad se upitam kako sam uopće izgurao ovih 12 godina – samo vjerom, nikako drugačije ne mogu objasniti. fakat, nema nikakve logike što smo sve preživjeli i izgurali. nema.
tko vjere nema...stvarno se gnjavi sa nama.
- - - -
iza 7 navečer sam stigao u bolnicu do y. cool je.
zovem mamu. što radiš, zašto se ne javljaš? sjedim, kaže. plače. umire joj najstarija sestra. želi doć po mene u bolnicu i otfurat me doma. imam najbolju mamu na svijetu. nema šanse, kažem, nema šanse...
- - - -
znate li što se desilo samo 5 minuta prije nego što je ovaj dan krenuo krivo? pet minuta prije maksimirske prolazili smo kraj babukićeve gdje sam odrastao. kardinal veli: ej, jesi vidio ovog čovjeka pokraj kojeg smo prošli? čovječe, koji lik, ko iz lynchevih filmova!
okrenem se i kroz stražnju ultrazmazanu šajbu skužim čovjeka, oko 1.40m visine kako prelazi cestu. bio mi je predaleko da vidim obrise lica, al urezalo mi se ono «lynch».
možda brijem, možda brijem...kužite kaj hoću reći?
a onda si mislim – možda nam je frend, dobri vilenjak. i brijem, da nam se nije probušila guma, možda bi nas 500m dalje pogodio teretnjak ili....
strašan dan.
