«postrojio sam momke na obali»
ko tinejdžer sam dva do tri puta godišnje pozivao frendove na «koncert». «hepening» bi se održavao u «velikoj hali» 56 kvadratnog stana u zapruđu, dakle pretpostavljate - u sobi mojih staraca (moja je bila premala da primi sve nezainteresirane). to bi se sve izdešavalo u momentima kad su starci otišli u goste (petak, subota navečer), a ja bi procijenio da se neće vratiti do 1, 2 iza ponoći. superrijetko pružala mi se šansa «opustiti se» kad bi starci ostali na viksi preko vikenda. u svim ostalim slučajevima, škvadrica bi, skrivena iz ugla zgrade, već bila spremna uletiti, čim bi skužili da su moji odgojitelji i stvoritelji iskoračili na stubišne stepenice zgrade. u gajbi bi ih dočekivala moja heidy, a ja sam se za to vrijeme «uređivao» u kupaonici; kombinacija pivčuge i sapuna kosi daje poseban «gešmaht» (sjećate se, zar ne?) + bi me heidy prethodno i «našminkala». na klavir sam već ranije instalirao «light show», zglobnu svjetiljku preljepljenu celofanom u boji, da da, baš onu koji svi imaju u stanu. onda bi još pričekao petnaestak minuta da se atmosfera u sobi «nabrije», a tada bi izašao na «stage». malo rečeno, stvarno malo – u transu! jebiga baćo, ivaniš je imao «novi album», jedan od tri te godine (8-10 novih stvari. računaj; 25-30 pjesama godišnje – «išlo» me je, nije da nije. stvarno je sve jebeno lako kad si mlađi), trebalo je sat vremena izdržati tu zaglušujuću kombinaciju simultane deračine i vađenja masti iz klavira, te synta prištekanog na lajnu od starog. mislim da je dobro što nikad nije saznao za eksperimente s njegovom aparaturom jer bi ga, i mnogo prije nego što bi mi stisnuo šamarčinu, šlag potrefio, 100%. škvadru iz razreda, te pridružene im djevojčice, apsolutno nije ni interesiralo, ni zabavljalo to što sam izvodio (i tako i tako smatrali su da oni to rade bitno bolje, mada neki ništa nisu ni svirali, ni radili pjesme), već je najveći privilegij bio da se mogu nesmetano šlatuckati i pušiti pljugu na pljugu. (zapravo, prešutni dogovor je bio «možeš nas maltretirat, al mi ćmo fumat buraz dok nam ne pozli») kad bolje promislim, čovječe, s ove distance - kako je to anđeoski nevino bilo. u 9, pola deset, bila je paljevina iz stana, otvaranje svih postojećih i nepostojećih prozora, temeljito luftanje...i van, u obližnji park dječjeg vrtića. tamo bi me opako svi zajebavali, a ja sam samo sanjao dan kad ću im se konačno «osvetiti». dobro, dobro, nisu bili jako zločesti, na neku foru me baš nisu zakapali šest metara ispod zemlje, onako....virila bi mi samo desna nozdrva.
moj prijatelj igor čumandra, nekoliko godina kasnije, pisao bi o mojim nepostojećim albumima u «poletu». recimo, moj «album» «narkomanija kao društvena zbilja» 'ladno bi recenzirao između «ozbiljnih» recenzija clasha i kajagoogoo. i nitko ga ništa nije pitao, prošlo bi najnormalnije! kako on ni ja nismo mogli povjerovati da nitko ne kuži diverziju, već za dva tjedna «recenzirao» je moj još noviji uradak «volim smrditi po znoju», i to sa novim stonsima i duranovcima. pa jebote, to su bila vremena....
- - - -
petnaest godina je prošlo. ko treptaj oka?! ok, ta procjena uvijek je stvar dnevnog raspoloženja i prilike. al u svakom slučaju, prohujalo je brže no što bi čovjek očekivao. nisam baš nešto odrastao, mada sam u međuvremenu svirao i domove sportova, pa čak i stadione. niš se nije promijenilo: internetski forum sad mi glumi «razred», a ne znam samo čijom zaslugom danas ne bučim sam, pa sve već dobiva lagane (samo lagane, ništa više) obrise nekog smisla (sumnjivo dečko, sumnjivo. tanko mjesto u teoriji) i pridružene mu forme. «light show» je lampica s ventilatora + je boris dofurao neki svoj lampičak. bitna je samo razlika u tome što se danas nisam zaljepio s pivom, after shaveom i sapunom po kosi. nisam se čak ni šminkao. nisam ni dvajst minuta «kasnio». dapače, čekao sam (čekaLI SMO, trebao bi se konačno naviknuti na MNOŽINU)) da razred «zakasni». velika je razlika i u tome što sve individualne mane krpam sedmoricom (!? pa kolko ih ima, kad ih tolko treba da me «vade») frajera koji fakat dobro sviraju. imamo i konkjuter da nas vadi kad nas ni dragi bog ne bi više spasio. ma super. to rade i bolji bendovi od mog, mada......skoro da takvih i nema.
- - - -
