kata
ubilo džindžića. zašto ja imam tu 100 hz kutiju prištekanu štekerom u struju iz koje konstantno izlaze informacije koje bi me trebale zabrinuti, a ja pritom ne kužim zašto? jović pošalić još je uvijek (ne)zdrav i čitav. logika, ter silne sličnosti nalažu mi pitanje: čijim propustom i gnusnom omaškom je tome tako?
- - - -
sanjao sam neku noć (jutro?). žena i ja na ružnoj betoniranoj terasi nekog neuglednog (jadranskog?) objekta blejimo u brod na pučini. sami smo i tiho je. sivi dan. mrcina je daleko, ništa fascinantno. nakon pet minuta počinju stizati njegovi valovi. očekivao sam da će gubiti na silini, ipak se radilo o vrlo udaljenom brodu. valovi su bili metar, metar i pol, malo preveliki po mojim mjerilima. trknem y. ramenom, rekoh «vidi!». kaže, kao, da ništa ne brinem. «tako je kako je, dudo». uhvatila me tjeskoba. tanker, trajekt ili što već, odavno nam je isčezao iz kadra. valovi su se konstantno povećavali. rekoh, čini se da ćemo se morati malkice povući, ovo buja, y., moglo bi nas pošpricati! pedesetak metara dalje, na pučini, skužio sam monstruma od barem 10 metara kako se neupitno sigurno valja prema nama. e, jebote, to fakat još nisam vidio! taman zaustih «briiiiišiii, y.!!!», stadoh ko ukopan. uhvatio sam je za ruku (istini za volju, cijelo je vrijeme nisam ni na tren ispuštao) i ful smiren tik pred nama (vau, kako ga prije nisam zamjetio?!) konstatirao vodeno džubre od barem 100 metara kako se propinje iznad nas. «i to je to, a?!», stounirano smo piljili u diva.
pomislih, «e, jebiga, ovo nije priroda, stoposto su ameri nešto sjebali....ili ovi kaksezovu...iračani! stoposto. pa ne može ovo...» vidimo se y.
ujutro sam se probudio i nisam se osjećao nimalo bolje. bolio me kurac, taman isto ko i prije.
