...
mogu mi napisati što god ih volja. smsom, mailom, na guestu.
uvijek su skriveni iza pseudonima, tuđeg kompjutora ili već nađu neku varijantu. vremenom sam skužio da je puno zanimljivije, od svake vrste pobješnjenja i pjene na ustima, proučiti fenomen.
katkad se zasigurno očešemo, slučajno, u gužvi mog ili nekog drugog grada. te male ustrašene oči zvjerski me gledaju i meni u trenutku niš' nije jasno. pomislim, zašto? čega se boje?
vjerojatno se boje - jesam li ih skužio? jer šupci teško skrivaju šupak. on im je tako krasno eksplicitan ko kod pavijana.
al', ne kužim, zašto bih ja trebao time biti fasciniran? zašto bi se njima trebalo baviti? zar nije dovoljno da se oni uzaludno bave samnom jer se naprosto ne mogu suočiti sa samima sobom?
zato je uzaludan bilo kakav komunikacijski pokušaj ili čin. komunikacija služi da se ljudi zbliže. sa šupcima se ne možete zbližiti, šupci samo i uvijek zaključuju. zaključak im je teza bez prostora antitezi. naime, mama je mjesto njih zaključivala čitav život, a sad kad (misle da) su odrasli, glume samima sebi mamu. mama daje pec-pec. mama kaže "razočarao si me sine", mama se sažaljeva nad njima i kad su u kompletnom kurcu (naravno, to sigurno najviše boli). taj model refleksno prenose na svoje odnose u društvu. sve su to efekti lošeg tretmana u obitelji. zato šupci marno uzgajaju svoje pavijanske guzice i okreću ih suncu, kako bi naslučajniji prolaznik fasciniran blještavilom skrenuo pogled. iza ogromnog šupka detaljnjijim promatranjem (onako naguženima među dlakavim nogama proviruje im naopačka ružnjikava glava) možete pronaći ustravljene (ne)ljudske prilike. i nemojte im pokušavati biti mama jer im tako nećete pomoći. dapače!
naime, za razliku od običnog šupka egzibicionista, opasnija je jedna druga varijanta u literaturi poznata kao šupak sadist. šupak sadist udomljuje se poput aliena u nekom liku, često to bude javna osoba. domaćina šupak već na samim počecima informira (pokazuje mu guzicu) o svom postojanju, a također ga i upozna sa svojim peronosporskim namjerama. (upravo po tome možemo ih razlikovati od adolescentske navade "obožavanja" ili relativno normalnog iskazivanja poštovanja nečijem radu ili liku) šupak inzistira da kroz domaćina proživi svoj život u strahu da je upravo nemoguće, da takav kakav jest - proživljava svoj vlastiti. u prvo je vrijeme vrlo uslužan, pače, servilan, dobrohotan, rame za plakanje...jebote, pravi dop!
stvari krenu po zlu kad se u takvom virtual realityju vremenom diferenciraju putevi domaćina od rute koju si je kao nametnik zacrtao alien. šupci poznaju samo pravocrtno kretanje po njima poznatom terenu. svako propitkivanje, istraživanje njih prestravljuje i pali im sirene za uzbunu. jasno, oni ne uzbunjuju sebe, već to rade domaćinu koji tek u toj točki postaje ozbiljno svjestan da, protiv svoje volje, već dugo nije sam. jebiga, tad je vrag već uzeo šalu.
na kraju, rastanak je sve osim lijep. šupak vremenom upozna svog domaćina do te granice da u završnom fightu preuzima ulogu svojevrsnog đavoljeg advokata. suočen si direktno sa svojom iskrivljenom slikom, i pitaš se - jebote ko je lud: ja ili on?
ja koji radim ili on koji me nonstop samo pije i jede?
u iscrpljujućem duelu groundiranost je prvi i posljednji argument. takvoj avetinji najbolje se suprostavljaš samo s dvije noge na zemlji.
pa kombinacija aperkata i desnog krošea, prije toga varka ljevicom i ....paaaaaf!!! leeeeeti dečko, poleti! - do marsa!
post festum, kao dokaz nenadjebivog postojanja (jer šupci ne odumiru) jave ti se nekom kartolinom s karakterističnim potpisom:
....spaceman
ili slično nekako.
