001 // 002 // 003 // 004 // 005 // 006 // 007 // 008 // 009 // 010 // 011 // 012 // 013 // 014 // 015 // 016
| 18.11.2001 | • | 19.11.2001 | • | 20.11.2001 | • | 21.11.2001 | • | 22.11.2001 | • | 23.11.2001 | • | 24.11.2001 | • | 26.11.2001 | • | 27.11.2001 | • | 29.11.2001 | • | 30.11.2001 | • | 1.12.2001 | • | 2.12.2001 | • | 3.12.2001 | • | 4.12.2001 | • | 5.12.2001 | • | 6.12.2001 | • | 7.12.2001 | • | 8.12.2001 | • | 9.12.2001 | • | 10.12.2001 | • | 11.12.2001 | • | 12.12.2001 | • | 13.12.2001 | • | 14.12.2001 | • | 15.12.2001 | • | 16.12.2001 | • | 17.12.2001 | • | 18.12.2001 | • | 19.12.2001 | • | 20.12.2001 | • | 21.12.2001 | • | 22.12.2001 | • | 23.12.2001 | • | 24.12.2001 | • | 25.12.2001 | • | 26.12.2001 | • | 27.12.2001 | • | 28.12.2001 | • | 29.12.2001 | • | 30.12.2001 |
22.12.2001
zadnja proba.
probe su za pcvc krucijalne. nekako mi to zvuči vrlo normalno. onda pogledam oko sebe i shvatim da valjda jedino mi imamo probe. ok, mora da smo netalentirani i glupi. i nemamo pametnijeg posla.
kako se u dnevniku vrlo malo bavim strategijom i sadržajem probi, da se krivo zaključiti da one i nisu bitan dio dana. istina je da su one - najbitnije.
najbolje ću opisat probu uspoređujući je s pecanjem. slobodno na nas gledajte ko na ribiče; okupimo se, ispijemo kofeinsku minu i .... pecamo.
često, najčešće ulovimo kakvu staru čizmu, registracijsku tablicu, govno ili poluproizvod.
katkad samo mislimo da smo ukebali štogod vrijedno, nama vrijedno. donesemo to kući, stavimo na vitrinu, poliramo, glancamo, tepamo.....nakon nekog vremena shvatimo da upecotini fali glavni konstruktivni dio. glava?! danima joj ko kiborgu kalemimo glave, al jebemu, ni jedna nije PRAVA. onda opet pecamo pecamo, možda dno čuva i puzzlu koja nedostaje. vrlo često je ne nađemo i ono čemu smo tepali i milili se bacimo u ambis, nek pirane žderu.
jasno, i dalje pecamo i pecamo nadajući se da dole ima još ponešto za nas. ponekad, i lakše nego smo očekivali, ulovimo kakvu grdobinu (valjda je bila neoprezna, čim je nama dopala u ruke.)
stignu dani i tjedni (da da i mjeseci) kad ne ulovimo ništa. baš ništa. ne vjerujem da postoji gora kletva od prazne košare s kojom se vraćam kući. dal je stigao i taj dan? ispraznio sam ocean?! ili sam mu se samo nakratko zamjerio? 20 godina ga maltretiram, možda mu je dokurčilo? ljut sam jer znam da skriva blago, a na površinu mi šalje samo drek. imam jebeni osjećaj da nemam pojma, da se ribičijom bavim samo zato što ništa drugo ni ne znam. ne mogu nikom pogledati u oči. tja, ja sam beskorisna lešina. znam da se chief neobično veseli mojoj slabosti. kleči, mizerijo! uvijek se ponadam da on zna što radi i zašto mi ne da. onda mozgam da samo valja otkriti neki svoj feler i krenut će me; šarani smuđevi i somovi. nažalost, coelho je jedno, život nešto ful drugo. nema buraz, kad stane - stane.
bitno je samo jedno; da i sutradan idem u lov.
u časku dok pomišljam da je gotovo, da fakat nema smisla, kad se ispljujemo ispovraćamo jedni po drugima, negdje pred kraj, netko ulovi bezvezotinu. meni se učini da baš i nije bezvezotina, možda je samo treba pobrusiti.
na kraju ta beznačajna okrpotina postane ona puzzla koja je falila. ili pak, biser sam po sebi.
kasnije te bisere stavljamo pred vas pajceke. zna bit zabavno, ali i grozno; mnogi od vas zaista se ne znaju igrati. a igra je postulat svemira.
mada sam dobro upućen kako neki drugi dolaze do svoje lovine (i lakše i brže), nikad se ne bi đorao.
ja mogu samo tako. jebemu skakavca, bit će da je tako i najbolje.
(zajebano je što nikad ne možeš reći; danas ću uloviti. zato je i zabavno, mada se rijetko takvim čini.)
probe su za pcvc krucijalne. nekako mi to zvuči vrlo normalno. onda pogledam oko sebe i shvatim da valjda jedino mi imamo probe. ok, mora da smo netalentirani i glupi. i nemamo pametnijeg posla.
kako se u dnevniku vrlo malo bavim strategijom i sadržajem probi, da se krivo zaključiti da one i nisu bitan dio dana. istina je da su one - najbitnije.
najbolje ću opisat probu uspoređujući je s pecanjem. slobodno na nas gledajte ko na ribiče; okupimo se, ispijemo kofeinsku minu i .... pecamo.
često, najčešće ulovimo kakvu staru čizmu, registracijsku tablicu, govno ili poluproizvod.
katkad samo mislimo da smo ukebali štogod vrijedno, nama vrijedno. donesemo to kući, stavimo na vitrinu, poliramo, glancamo, tepamo.....nakon nekog vremena shvatimo da upecotini fali glavni konstruktivni dio. glava?! danima joj ko kiborgu kalemimo glave, al jebemu, ni jedna nije PRAVA. onda opet pecamo pecamo, možda dno čuva i puzzlu koja nedostaje. vrlo često je ne nađemo i ono čemu smo tepali i milili se bacimo u ambis, nek pirane žderu.
jasno, i dalje pecamo i pecamo nadajući se da dole ima još ponešto za nas. ponekad, i lakše nego smo očekivali, ulovimo kakvu grdobinu (valjda je bila neoprezna, čim je nama dopala u ruke.)
stignu dani i tjedni (da da i mjeseci) kad ne ulovimo ništa. baš ništa. ne vjerujem da postoji gora kletva od prazne košare s kojom se vraćam kući. dal je stigao i taj dan? ispraznio sam ocean?! ili sam mu se samo nakratko zamjerio? 20 godina ga maltretiram, možda mu je dokurčilo? ljut sam jer znam da skriva blago, a na površinu mi šalje samo drek. imam jebeni osjećaj da nemam pojma, da se ribičijom bavim samo zato što ništa drugo ni ne znam. ne mogu nikom pogledati u oči. tja, ja sam beskorisna lešina. znam da se chief neobično veseli mojoj slabosti. kleči, mizerijo! uvijek se ponadam da on zna što radi i zašto mi ne da. onda mozgam da samo valja otkriti neki svoj feler i krenut će me; šarani smuđevi i somovi. nažalost, coelho je jedno, život nešto ful drugo. nema buraz, kad stane - stane.
bitno je samo jedno; da i sutradan idem u lov.
u časku dok pomišljam da je gotovo, da fakat nema smisla, kad se ispljujemo ispovraćamo jedni po drugima, negdje pred kraj, netko ulovi bezvezotinu. meni se učini da baš i nije bezvezotina, možda je samo treba pobrusiti.
na kraju ta beznačajna okrpotina postane ona puzzla koja je falila. ili pak, biser sam po sebi.
kasnije te bisere stavljamo pred vas pajceke. zna bit zabavno, ali i grozno; mnogi od vas zaista se ne znaju igrati. a igra je postulat svemira.
mada sam dobro upućen kako neki drugi dolaze do svoje lovine (i lakše i brže), nikad se ne bi đorao.
ja mogu samo tako. jebemu skakavca, bit će da je tako i najbolje.
(zajebano je što nikad ne možeš reći; danas ću uloviti. zato je i zabavno, mada se rijetko takvim čini.)
